Sva jaja u jednoj korpi

Ovo nikako ni bi trebalo da bude priča o Donaldu Trampu. Svi mediji su puni Trampa, pa hajde da vidimo šta se događa, recimo, s Ukrajinom. Bivši američki ambasador u Rusiji Majkl Mekfol je, prema „Politiku”, u utorak uveče napisao na Tviteru: „Najveći gubitnik na svetu večeras je Ukrajina. Jedina nada su joj ozbiljne reforme i zadržavanje evropske podrške”.

Da vidimo onda šta je s mapom puta za rešavanje zamrznutog konflikta u istočnoj Ukrajini, koja je dogovorena u oktobru u Berlinu na susretu „normandijske četvorke” i rok za njeno ostvarenje ističe za sedam dana. Dogovoreno je da naoružani pripadnici Oebsa uđu u zone iz kojih se povlači teška artiljerija i da čuvaju skladišta prikupljenog oružja. O tome se ništa naročito ne čuje; prema raspoloživim podacima, to se dogodilo na dva punkta. Mada je teško proveriti. Lako proverljivo je da se u Donbasu od utorka slavi, dok u Kijevu sedi verovatno najutučeniji čovek na planeti.

Ali hajde da ne pišemo o Trampu.

Još dok je vladala duboka neizvesnost oko pobednika na predsedničkim izborima u Americi i još dublja zabrinutost zbog prekida odnosa između Vašingtona i Moskve povodom Sirije, pragmatična Angela Merkel je, uprkos izuzetno jakom pritisku Vašingtona i oštroj retorici kojom se obraćala Rusiji, prošlog meseca pozvala Putina u Berlin. Njen francuski kolega Fransoa Oland, predsednik koji se trenutno suočava s najnižom podrškom građana u istoriji svog predsedničkog mandata, ali gaji veliku odanost Vašingtonu, samo koji dan ranije faktički je povukao poziv Putinu da dođe u Pariz. Zahvaljujući Merkelovoj, Putin je 19. oktobra stigao u Berlin, a odužio joj se dajući Oebsu, kojim trenutno upravlja Berlin, malo značajniju ulogu u Ukrajini. A onda su se zahvalili Petru Porošenku, rasturili „normandijsku četvorku” i iste večeri nastavili razgovore o Siriji.

Merkelova je tako preko ruskog predsednika ostala za geopolitičkim stolom. Dovoljno iskusna, ni u trenucima američke agresivne dominacije nije Putinu zalupila vrata ispred nosa, iako čak možda iskreno misli da Rusiji treba uvesti sankcije zbog vojnih dejstava u Siriji, kako je govorila prateći američki vojni i politički establišment. U petak je uspela da se čuje s budućim američkim predsednikom, dok je ljutiti Fransoa slao poruke preko medija kako Evropa očekuje da onaj na koga nisu računali mora hitno da se izjasni o brojnim pitanjima. Nema podataka da je tim povodom zazvonio telefon u Jelisejskoj palati.

Da li će se „normandijska četvorka” ikada više sastati u ovom sastavu – veliko je pitanje. Kancelarku iduće godine čekaju izbori, a njen ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer, kao i vicekancelar Zigmar Gabrijel, iz partnerske koalicione stranke, stoje mnogo bolje na rang-listi popularnosti od nje.

Francuski predsednik stoji toliko loše da se još uopšte nije izjasnio da li će se ponovo kandidovati iduće godine. Doduše, ni ruski predsednik ne govori o novom mandatu, ali su zapadni mediji, analizirajući da li je otvorio šampanjac kada je Tramp pobedio, zaključili da bi izbornu 2018. mogao da dočeka kao ruski car. Šta će biti s ukrajinskim Kraljem čokolade – ne zavisi od njega. On je sva jaja stavio u jednu korpu.

Kada se nedavno obratio poslanicima u parlamentu, govoreći o novoj tranši kredita MMF-a, prekrstio se i rekao: „Daće Bog”. I Bog je dao. A onda je ubrzo morao da vrati delić usluge: odleteo je u Vašington i fotografisao se s Hilari. Ukrajinski biznismen i predsednik poslužio je kao odgovor i pretnja vezi Trampa i Putina koju je Klintonova potencirala.

Sastavljajući čestitku Trampu pre neki dan u svom predsedničkom kabinetu valjalo bi da se ponovo prekrstio. Ne zato što bi mogao da očekuje da će onaj kome je čestitku poslao odustati od najave da će priznati prisajedinjenje Krima Rusiji (jer kada uđe u državni aparat novi predsednik možda to i neće učiniti), nego zato što je bio sasvim svestan da će po Kijev i njega stvari krenuti loše bez američke podrške „u borbi protiv ruske agresije”.

Da li se Ukrajina može uzdati u to da će EU nastaviti kurs koji je diktirala ne toliko Obamina administracija, koliko Pentagon i NATO. Teško. Pa, iz Nemačke i Brisela stižu panične poruke da je što hitnije potrebno stvarati evropsku vojsku, jer i oni veruju Trampu da SAD neće ići po svetu da štite napadnute članice NATO-a. A Ukrajina čak i nije među njima.

Šta je onda makar s evropskim sankcijama protiv Rusije zbog Krima i nesprovođenja Minskog sporazuma? Ukoliko izostane ili barem malo oslabi pritisak iz Vašingtona, jasno je da će evropske sankcije prema Rusiji pasti. Jedva su se i ovako držale. Jedinstva među članicama nije bilo ni na prošlom samitu povodom ruske uloge u Siriji.

Za EU preplašenu ishodom američkih izbora, teoretski, ovo bi mogla da bude šansa da se povrati kao uticajan igrač na vlastitom kontinentu. Ali loša je okolnost što je svetska prekompozicija zadesila EU u vreme najdublje krize, izazvane dirigovanim procesima: bregzitom i migrantskom krizom. Možda bi mogla da pokuša da se zauzme za sebe vodeći mirovni proces u Ukrajini. Ali ko zna? Štajnmajer je ispričao da se konsultovao s bivšim američkim državnim sekretarom Henrijem Kisindžerom o Trampovom spoljnopolitičkom kursu. Ni čuveni Kisindžer nije imao odgovor. Onda su zaključili da je jedino jasno da će ona biti manje predvidljiva. Zar to nije dovoljno?

E, da, bivši gruzijski predsednik Mihail Sakašvili, koji je dan uoči predsedničkih izbora u Americi dao ostavku na mesto guvernera Odese, optužujući Porošenka za korupciju, u petak je osnovao novu partiju, pustio neki stari video-snimak na kome ga Tramp hvali kao reformatora i najavio da će tražiti vanredne izbore koji bi doveli do promene političke elite. Zato u ovom tekstu nismo pisali o Trampu.