Прелетачи без одговорности

Постоји најмање 125 разлога да се уведе законско санкционисање прелетања из једне у другу политичку партију. Јер најмање толико одборника у општинама широм Србије променило је партијски дрес од априлских избора. Ова бројка, изнета прошле недеље на дебати у организацији портала „Истиномер”, већ истог дана је увећана, јер је у Тополи цео општински одбор Демократске странке Србије прешао у напредњаке.

То је био само последњи у низу многих случајева прелетања, за које су саговорници „Политике” сагласни да представљају манипулацију изборном вољом грађана, али имају различита мишљења како им стати на пут. Осим измене постојећих правних аката и реформе изборног система, у игри је чак и предлог о лустрацији прелетача посебним законом чије је доношење у јулу иницирала Национална коалиција за децентрализацију (НКД). Према замисли овог савеза са седиштем у Нишу, који окупља око 60 организација цивилног друштва, политичари који после избора напуштају своју изборну листу или прелазе у другу политичку опцију били би санкционисани вишегодишњом забраном кандидовања на свим нивоима избора, односно обављања било какве јавне функције у периоду од најмање десет година.

Подсећајући да су по сугестијама Венецијанске комисије унетим у наше законске одредбе одборници и посланици власници мандата, Данијел Дашић, програм менаџер НКД-а, каже да се Закон о лустрацији прелетача не обраћа онима који промене партију ван изборног циклуса, „поготово ако немају неку функцију”. „Али, стриктно смо против оних који у току кампање заступају једне ставове а онда одмах после избора промене партију.

Стога би овим законом требало омогућити тужилаштву да покуша да повеже људе који су променили странку с изненадним побољшањем њиховог материјалног или нематеријалног положаја. Ми не тврдимо да је свако прелетање повезано са стицањем користи, али је добро отворити могућност у законодавству да се такве ствари истражују”, наводи Дашић.

На питање да ли је НКД своју иницијативу покренуо по узору на евентуалне сличне законе у окружењу, он каже да у околним земљама нису нашли сличан пример јер су „њихови изборни закони далеко бољи од нашег”.

„У законима држава региона постоји одређена доза одговорности посланика према свом гласачком телу. Стога, ако прелете, осудили су себе да на наредним изборима немају шансе да прођу. Код нас, кандидати на локалу углавном су анонимни и крију се иза те анонимности”, истиче Дашић.

Слично је на „Истиномеровој” трибини прошлог понедељка говорила и професорка Правног факултета Универзитета „Унион” и председница Савета Нове странке Весна Ракић Водинелић. Истичући да Устав Србије и Закон о избору народног посланика својим „потенцијално коруптивним одредбама” погодују прелетању, она је изнела став да лустрација не би представљала репресивну меру.

Она је ту могућност упоредила с белгијским законом по којем се грађанима који три пута не изађу на гласање, које је у тој земљи обавезно, одређује забрана запошљавања у јавној служби. Иако се чини да је то оштрија санкција од евентуалне лустрације прелетача – јер се њоме кажњавају бирачи а не политичари – Бојан Клачар из Цесида сматра да би у Србији веће резултате дала реформа постојећег изборног законодавства.

„Нама се чини да је таква врста репресивних мера попут лустрације непотребна и чак упитна, јер се њоме укида пасивно бирачко право онима који су променили страначки дрес а да нема доказа о евентуалној политичкој корупцији. Ми мислимо да, ако је неко прешао у другу странку у склопу политичке корупције, треба кривично да одговара.

Чак и у државама где постоји обавезно гласање, нисам сигуран да казне за грађане иду у правцу укидања могућности да гласају и буду бирани, већ ка забрани запошљавања у јавном сектору или наметима”, наводи Клачар. Ипак, ни НКД не инсистира по сваку цену на Закону о лустрацији, јер би, према Дашићевим речима, у случају увођења мањих изборних јединица, у којима „једна група људи бира 10 или 12 кандидата за парламент који су им познати, а не 250 које не знају”, постојала би могућност непосредније комуникације бирача и њихових представника.

„Наша коалиција прикупила је петнаестак предлога за промену изборног система и о свима смо отворили дебату, оцењујући те предлоге по четири параметра: територијалној заступљености, присуству националних мањина, заступљености жена у парламенту и одговорности политичара. Притом, друго и треће мерило су доста добро уређени нашим законодавством, док су први и последњи фактор катастрофа”, истиче Дашић.

Занимљиво је, додаје он, да су представници НКД-а о реформи изборних закона разговарали и с великим бројем посланика, како власти, тако и опозиције. „Кад разговарамо с њима ’један на један’, запањујуће је колико би одборника из владајућих гарнитура желело да буду народни а не партијски представници. Али, кад кампања почне и укључе се камере, прича постаје потпуно другачија”, сумира Дашић своје искуство.

Слично томе, према Клачаровом мишљењу, изборни систем треба променити у правцу јачања индивидуалног односа грађана и њихових представника, тако да бирачи могу да позову посланика или одборника на одговорност. „Ја не верујем да ће то да отклони све проблеме, али може бити први корак. Сва друга решења су на дугом штапу јер мора да прође мало времена да би у нашем вишестраначју неке ствари легле.

То је ствар и политичке културе и одсуства вишепартизма и наглашено лидерских и персонализованих странака са слабом унутарстраначком демократијом”, истиче Клачар. Од свих ових фактора, за аналитичара Дејана Вука Станковића најважнији чинилац је политичка култура у Србији, која „није заснована на вредностима већ интересима”, па стога не треба очекивати да се прелетање у догледно време сузбије.

„У парламенту сте дали слободан мандат посланицима, тако да они могу врло лако да се прво дистанцирају од матичне странке и посланичког клуба, а онда су као слободни стрелци отворени за различите дилове. Решење би било директно гласање, али онда би се гласало за личности, што је могуће ако постоји већински систем. Чак и кад директно гласате за страначку листу – то је и даље страначка листа кандидата за парламент.

Што се тиче локалних избора, ту би требало да постоји већински систем базиран на директном поверењу грађана у оне који бране њихове интересе”, наводи Станковић. Ипак, и већински систем, додаје он, садржи неке друге бољке које би настале уместо проблема прелетача, попут нерепрезентативности парламента. Као пример, он наводи прве изборе из 1990. године.

„После тих избора доминантни социјалисти држали су малтене четири петине парламента, а опозиција једну петину, мада су односи у бирачком телу били другачији”, закључује Станковић.