Произвођачи страха

Баук кружи Европом, а и шире. Баук – страха. Страх се надвија и над регионом. Ево, Хрватска шаље чету (бојну) на границу с Русијом. Кажу, нагађа се да је то „из страха“ за државну безбедност, тј. због личне безбедности хрватских грађана, јер су они, ти хрватски грађани, у НАТО-у, па морају да штите своје границе на границама с Русијом. Косово и Метохија „због страха“, свој state-building (изградњу нације) базира на дивљим приватизацијама туђег или нерешеног капитала. Неприватизованог. По налогу великих глобалних играча који теже да постану стварни власници тако „приватизованог“ – туђег капитала. Босна и Херцеговина, та територија лажног протектората, вапи за помоћи – браће. Та „држава“ функционише као „политичко-туристичка дестинација“ за заједништво – у страху! Како која „екскурзија“, тако нова прича о Дејтону, наравно, америчком.

Европски портпароли, демократски диктатори, декларативно промовишу сурогате напуштених идеја: отвореног слободног тржишта и слободе кретања људи. Па онда, дижу челичне, жичане ограде! Медији преносе да је то тако по неком тамо Шенгену, који је непробојнији од Берлинског зида. У ствари, идеје и не постоје без идолопоклонства „светом идолу“ с циљем експлоатације и робовања – још неинтегрисаних. Два принципа либералне доктрине, слобода кретања капитала и рада, промењени су у ултимативну слободу кретања и ширења капитала и забрану и ограничење рада.

Конкурентност је догма због које се смањују плате и пензије, умањује моћ синдиката, укида право на штрајк и тотално уништава хуманост рада. И сам систем школовања не учи слободи самосталног закључивања и критичког мишљења у односу на оно које је наметнуто; учи се послушности у најважнијим сегметнима живота, религиозног, политичког, научног. Мора се поштовати поредак моћи, однос надређености и подређености. Чак се ни о слободи не сме промишљати изван утврђеног поретка слободе.

Страх извире из порука политичког система, наставља се у подаништву сваког образовања, а завршава у сфери рада, када је појединац издресиран да у сваком облику буде слуга капитала. Рад је универзални извор свих страхова јер није у сфери „рада за себе“, већ „рада по себи“. Тако и човек, остаје само живућа јединка (амеба) која производи за „пуни стомак“, али не и за „пуни мозак“. Разум је заробљен дневном потребом да се служи капиталу. Тај, минимални, капитал – надница сужава слободу људске јединке заробљене у биолошкој нужди. Рођени данас, или у новије време, одмах су и – заробљени! Осуђени. Претходним страхом или дуговањима наспрам – глобалног капитала. Невин човек постаје осуђеник околности које није узроковао. Тако се наслеђена контаминација уграђује у отуђене генерације.

Ако није тако, зашто „интегрисани“ грађани нису задовољни? Узмимо, на пример, интегрисану у ЕУ и НАТО Хрватску. Шта им недостаје? У највећој мери – недостају им грађани, јер све више људи, као уосталом и на целом Балкану, одлази из земље. Остварили су идеале политичког и економског пута коме се тежи. Идуће године на наплату им стиже дуговање од шест милијарди долара, али … Зашто страхују и шаљу „бојну“ на руску границу? А на унутрашњем плану, све више су у страху, а све мање у власништву постојећих ресурса. Енергетских, прометних, природних! Јесте, данас се води битка за нафту, а сутра за воду. Добар део власника Хрватске не живи у Хрватској. Неки од њих су и смештени у затвору Реметинец, у Загребу, али ради се о „алавим“ и неприлагођеним „играчима“. Интересантно, њих није толико страх. Више страхују грађани. Додатно, њих плаше и Србима, али наравно и терористима. Иначе, цео регион плаше Србима, као једним у низу „узрока“ страховања.

Страх има и своје „празнике“. Сви у региону и величају своје страхове: да се не понови (а могло би), да се запамти – како смо се ослободили, како смо их победили, како смо их протерали, како смо их „ухватили“ на неделу… Намерно се заборављају стубови миленијумске победе, величају се недоумице, спорни људи и догађаји. А профит тежи даље свом ширењу. Умножава се у нашим страховима.

Франк Херберт би рекао да је страх убица ума, али и мала смрт која доноси потпуно брисање. Када се суочимо са страхом и погледамо трагове које је оставио, ничег више нема. Остајемо ми, онакви какви јесмо.

Научни сарадник у Институту за политичке студије у Београду, научни сарадник на Филозофском факултету у Загребу