Proizvođači straha

Bauk kruži Evropom, a i šire. Bauk – straha. Strah se nadvija i nad regionom. Evo, Hrvatska šalje četu (bojnu) na granicu s Rusijom. Kažu, nagađa se da je to „iz straha“ za državnu bezbednost, tj. zbog lične bezbednosti hrvatskih građana, jer su oni, ti hrvatski građani, u NATO-u, pa moraju da štite svoje granice na granicama s Rusijom. Kosovo i Metohija „zbog straha“, svoj state-building (izgradnju nacije) bazira na divljim privatizacijama tuđeg ili nerešenog kapitala. Neprivatizovanog. Po nalogu velikih globalnih igrača koji teže da postanu stvarni vlasnici tako „privatizovanog“ – tuđeg kapitala. Bosna i Hercegovina, ta teritorija lažnog protektorata, vapi za pomoći – braće. Ta „država“ funkcioniše kao „političko-turistička destinacija“ za zajedništvo – u strahu! Kako koja „ekskurzija“, tako nova priča o Dejtonu, naravno, američkom.

Evropski portparoli, demokratski diktatori, deklarativno promovišu surogate napuštenih ideja: otvorenog slobodnog tržišta i slobode kretanja ljudi. Pa onda, dižu čelične, žičane ograde! Mediji prenose da je to tako po nekom tamo Šengenu, koji je neprobojniji od Berlinskog zida. U stvari, ideje i ne postoje bez idolopoklonstva „svetom idolu“ s ciljem eksploatacije i robovanja – još neintegrisanih. Dva principa liberalne doktrine, sloboda kretanja kapitala i rada, promenjeni su u ultimativnu slobodu kretanja i širenja kapitala i zabranu i ograničenje rada.

Konkurentnost je dogma zbog koje se smanjuju plate i penzije, umanjuje moć sindikata, ukida pravo na štrajk i totalno uništava humanost rada. I sam sistem školovanja ne uči slobodi samostalnog zaključivanja i kritičkog mišljenja u odnosu na ono koje je nametnuto; uči se poslušnosti u najvažnijim segmetnima života, religioznog, političkog, naučnog. Mora se poštovati poredak moći, odnos nadređenosti i podređenosti. Čak se ni o slobodi ne sme promišljati izvan utvrđenog poretka slobode.

Strah izvire iz poruka političkog sistema, nastavlja se u podaništvu svakog obrazovanja, a završava u sferi rada, kada je pojedinac izdresiran da u svakom obliku bude sluga kapitala. Rad je univerzalni izvor svih strahova jer nije u sferi „rada za sebe“, već „rada po sebi“. Tako i čovek, ostaje samo živuća jedinka (ameba) koja proizvodi za „puni stomak“, ali ne i za „puni mozak“. Razum je zarobljen dnevnom potrebom da se služi kapitalu. Taj, minimalni, kapital – nadnica sužava slobodu ljudske jedinke zarobljene u biološkoj nuždi. Rođeni danas, ili u novije vreme, odmah su i – zarobljeni! Osuđeni. Prethodnim strahom ili dugovanjima naspram – globalnog kapitala. Nevin čovek postaje osuđenik okolnosti koje nije uzrokovao. Tako se nasleđena kontaminacija ugrađuje u otuđene generacije.

Ako nije tako, zašto „integrisani“ građani nisu zadovoljni? Uzmimo, na primer, integrisanu u EU i NATO Hrvatsku. Šta im nedostaje? U najvećoj meri – nedostaju im građani, jer sve više ljudi, kao uostalom i na celom Balkanu, odlazi iz zemlje. Ostvarili su ideale političkog i ekonomskog puta kome se teži. Iduće godine na naplatu im stiže dugovanje od šest milijardi dolara, ali … Zašto strahuju i šalju „bojnu“ na rusku granicu? A na unutrašnjem planu, sve više su u strahu, a sve manje u vlasništvu postojećih resursa. Energetskih, prometnih, prirodnih! Jeste, danas se vodi bitka za naftu, a sutra za vodu. Dobar deo vlasnika Hrvatske ne živi u Hrvatskoj. Neki od njih su i smešteni u zatvoru Remetinec, u Zagrebu, ali radi se o „alavim“ i neprilagođenim „igračima“. Interesantno, njih nije toliko strah. Više strahuju građani. Dodatno, njih plaše i Srbima, ali naravno i teroristima. Inače, ceo region plaše Srbima, kao jednim u nizu „uzroka“ strahovanja.

Strah ima i svoje „praznike“. Svi u regionu i veličaju svoje strahove: da se ne ponovi (a moglo bi), da se zapamti – kako smo se oslobodili, kako smo ih pobedili, kako smo ih proterali, kako smo ih „uhvatili“ na nedelu… Namerno se zaboravljaju stubovi milenijumske pobede, veličaju se nedoumice, sporni ljudi i događaji. A profit teži dalje svom širenju. Umnožava se u našim strahovima.

Frank Herbert bi rekao da je strah ubica uma, ali i mala smrt koja donosi potpuno brisanje. Kada se suočimo sa strahom i pogledamo tragove koje je ostavio, ničeg više nema. Ostajemo mi, onakvi kakvi jesmo.

Naučni saradnik u Institutu za političke studije u Beogradu, naučni saradnik na Filozofskom fakultetu u Zagrebu