И шестогодишњаци уплаћују тикете

Већ три године деветогодишњи С. Л., ученик другог разреда основне школе из Бајине Баште, са оцем Зораном Л. посећује локалне кладионице. Седну за сто, попуне своје тикете и надају се новчаном добитку. За разлику од тате, син „игра на сигурно”, бира најјаче клубове као што су Ливерпул или Барселона и комбинује са онима који се налазе на дну листе. Како каже, уложи око 50 динара и често добија од 200 до 500 динара, а када му се посрећи и хиљаду динара. Отац улаже више новца на ризичније комбинације очекујући веће премије, али углавном не добија. Не види ништа лоше у томе што са сином проводи време у кладионицама.

Присуство ученика у кладионицама није реткост. За разлику од деветогодишњег С. Л. који се клади заједно са оцем, други ученици то раде без знања родитеља, често улажући новац од џепарца намењеног за ужину и друге ситније ђачке потребе. Иако Закон о играма на срећу, усвојен 2004. године, забрањује примање уплата од малолетника, основци и средњошколци свакодневно посећују кладионице, улажући на тикете мале и велике суме новца.

Неки од њих једноставно замоле некога од пролазника, или старијих посетилаца кладионица, да уместо њих уплати тикет. У кладионицама не желе да причају о томе, страхујући од могућих инспекција. Тврде да поштују закон, али довољно је проћи поред неке од њих и видети да је српским тинејџерима приликом одласка у школу, или повратка из ње, кладионица неизбежна успутна „станица”.

То потврђује и истраживање које је крајем прошле године, на узорку од девет хиљада испитаника из целе Србије, спровео Институт за истраживање тржишта и медија „Медијана Адрија” из Београда. Према њиховим подацима, сваки десети тинејџер узраста од 15 до 17 година једном недељно или чешће посећује кладионице у Србији.

Према речима др Вере Трбић, неуропсихијатра и шефа Дневне болнице за лечење зависности Института за ментално здравље у Београду, деца обично почињу да се кладе због осећања „победе”, али и дивљења другова и околине.

– Идеја да могу да добију новац, који је данас често основно мерило вредности, делује као снажан стимулативни фактор. На тај начин потврђују свој идентитет. Коцка је игра, део нечега што се вуче из детињства. Није случајно да многи коцкари, када добијају, себе називају „децом среће” – објашњава др Трбић.

Многи родитељи, објашњава она, нису забринути иако дете посећује кладионице сматрајући да то није коцкање, јер је за клађење потребно и одређено знање које доводе у везу са познавањем спорта. Управо због таквог става родитељи не препознају кладионице као потенцијалну опасност. Сматрају да је боље да њихов син попуњава тикет него да се дрогира, реагују тек када деца запоставе учење, беже са часова или краду вредности из куће које препродају да би дошли до новца за клађење.

– Зависност од коцкања има психолошке и физиолошке карактеристике и не развија се одједном. Kада одлазак у кладионицу постане централни догађај дана и када све друге обавезе и активности трпе због тога у питању је већ развијена зависност. У случају да оствари неки добитак у кладионици, рејтинг тинејџера у таквом окружењу расте. Почиње дружење са старијима од себе који „улажу” у њега, повезују га са зеленашима од којих позајмљује новац. Због наивности, незрелости и непрепознавања „шарених лажа” у тај проблем увлачи се и цела породица која је изложена бризи и притисцима уличних „поверилаца” – каже др Трбић.

За лечење од зависности од коцкања као веома успешна показала се породична терапија. У Дневну болницу за лечење зависности долазе тинејџери и њихове породице из целе Србије, па и из иностранства. У оквиру болнице постоји саветовалиште у коме се родитељи едукују како да доведу дете на преглед. Сви заједно пролазе кроз дијагностичку процедуру на основу које се процењује да ли је у питању патолошко коцкање, али и да ли постоје неке друге зависности. Обавезан је тест урина да би се утврдило да ли су коришћене психоактивне супстанце или алкохол, а нарочито се обраћа пажња на то да ли је стање пацијента повезано са депресијом.

– Осим неуропсихијатра, у разговор су укључени психолог, дефектолог, социјални радник... Сви заједно предлажемо начине на који ћемо решити проблем. Лечење подразумева свакодневне доласке у болницу од осам до 14 часова током месец и по дана, уз примену групне породичне терапије. При том треба да се прихвате два правила: да немају додир са новцем, сем колико им је потребно да купе ужину, и да не користе мобилни телефон, који представља такође један од провокативних фактора. У следећој фази родитељи и дете настављају да долазе једном недељно на групне породичне сеансе и укључују се у свакодневни живот – објашњава Трбићева.