Деградирање Туцовића

Током Колубарске битке, на Врапчијем брду код Лазаревца, у рану зору 7. (20) новембра 1914. године погинуо је Димитрије Туцовић – поручник Првог пешадијског пука Моравске дивизије. Ваљда је овај податак понукао аутора текста у једном од овдашњих дневних листова да на више места напише како је са Трга Славија уклоњена биста „чувеног официра Војске Краљевине”. Што је исто као када бисте Черчила третирали као књижевника уместо као државника.

Реч је, дакле, о још једном тужном примеру колико као друштво дајемо петопараца на сопствене великане. Нарочито на оне који су храбро проносили лучу прогресивних и еманципаторских идеја од универзалног значаја – а притом су знали како у овдашњим конзервативним касабама сличне идеје тешко пролазе, да властодршци прогоне њихове проносиоце и неоправдано их гурају у историјски заборав. Уосталом, поставите некоме из ближе околине квиз-питање – ко је Божа Грујовић? Поручник из Првог светског рата, фудбалер Партизана из генерације Велибора Васовића или идејни творац Правитељствујушчег совјета – прве државне институције у устаничкој Србији? Кладим се да ћете добити четврти одговор?

Не уклања се, дакле, са Трга Славија биста чувеног официра краљеве војске, већ се неправедно уклања „вечна кућа” Димитрија Туцовића – интелектуалца, левичара, противника монархије и критичара буржоазије. Уклања се „вечна кућа” човека који је, уз Драговића и Лапчевића, проносио идеје социјалдемократије у Србији, који је утро пут синдикализму, уређивао марксистички часопис ,,Борбу” и залагао се за права радника. На концу, уклања се „вечна кућа” интернационалисте коме су српски, немачки, бугарски или арбанашки сужњи били једнаки – на првом месту другови, а затим и људи узајамно повезани радничком солидарношћу.

Укратко, не одређује Димитрија Туцовића официрска униформа у којој је игром судбине погинуо – већ га одређује његов друштвено-политички ангажман. Стога није случајно што је управо социјалистичка власт, након Другог светског рата, пренела његове посмртне остатке из Лазаревца у Београд – управо на Трг Славија, где је утемељивач социјалдемократије у Србији почивао све до овог суморног новембра. А онда су у прошло недељно јутро залауфани багери, ударнички брекћући, пришли гробном месту Димитрија Туцовића како би што ефикасније и у што краћем року рашчистили простор за будућу ,,распевану фонтану”.

Овдашњим буразерско-капиталистичким властима пало је на памет да се на Славији подигне монументална фонтана илити ,,водена лепотица која ће бити музичка, а софтвер ће правити слике и регулисати млазеве”. Готово као у СФ роману Филипа Дика, творца Блејд Ранера. А ми ћемо се затим, отворених уста и разрогачених очију, дивити том чудесу од музичке прскалице. Чак ћемо аутом правити и по три-четири круга око распеване фонтане, са све брисачима убаченим у пету брзину, само да бисмо што дуже уживали у том футуристичком украсу Београда. Туцовићу ћемо у међувремену носити букете ружа и гладиола – али разуме се тамо где ће га накнадно инсталирати градски менаџмент.

Пред овако јадном деградацијом великана социјалдемократске мисли као снопље падају сви рационализирајући изговори оних који су дошли на сулуду идеју да Туцовића трампе за фонтану, јер не постоји нити један ваљани разлог за овако драстично скрнављење достојанства једне личности. Нит’ се копа метро, нит’ подземни пролаз.

С друге стране, левичарске идеје за које се Димитрије Туцовић искрено залагао, исписавши на хиљаде страница драгоценог текста, одавно су оскрнавили лидери тобожњих социјалдемократских и социјалистичких партија, разних покрета левица и осталих трица. Зато и не треба да чуди што су радни људи дигли руке од борбе за властита права и у потпуности изгубили поверење у бледе сенке данашњих синдиката. Још им једино преостаје да се радују доласку страних инвеститора и јефтином раду који ће им ови великодушно понудити. И да уживају у величанственим водоскоцима музичке фонтане урађене по стандардима шопинг-мол капитализма – у оквиру реконструисаног Трга Славија на којем више неће бити Димитрија Туцовића.

Да ли је неко учинио нешто да до тога не дође?

Социолог