Кад бих био Горан Бреговић

Ово „Бијело дугме” није оно „Бијело дугме”, али је Горану Бреговићу то ионако свеједно. Распродао је два концерта у „Комбанк арени”, организује трећи, и да жели, могао би да свира до Божића. Уз гитарске рифове и клавијатуре, слушаћемо трубаче и тамбураше, певаће Ален и Тифа, у генетски модификованом бенду који подсећа на фолклорно друштво под управом некадашњег Моцарта југословенског рокенрола. Горан је био исувише лукав да сконча млад, откачен и несхваћен, те је временом попримао обрисе Салијерија и прагматичност Макијавелија.

Да је окупио и ватрогасни оркестар, створио би илузију да се пожари лакше гасе уз његову музику. Да је окупио нарикаче и свакој дао по 50 евра да кукају уз његове баладе, на Орловачу би дошло 50.000 људи да ђуска док траје сахрана.

Да је рекао да су београдске власти два месеца пре Нове године поставиле новогодишњу расвету, како би народ лакше нашао пут до Арене, опет би му веровали.

Кад каже да гласа за Вучића, он не тражи бенефите од њега, већ доказује да није скинуо стари шињел, иако се маскира у бело одело. У Гораново време, није било опозиције.

Тај инстинкт трговца и пучког социолога, пробио га је из сарајевске махале као дечака који је касних седамдесетих година схватио шта је заправо Титова Југославија. Стасавала је генерација деце чије је родитеље Маршал слао у град, да шљакају тешку индустрију и мотају се око солитера по предграђима. Али та деца никада нису заборавила краве, пашњаке и села у која су одлазили лети на распуст.

Брега је припадао тој касти. Тај урбано-сељачки слој становништва тражио је новог месију и пронашао га је у дугокосом Сарајлији. Зато пастирски рок није био само звук, или само иконографија с кожњацима и опанцима. Била је то музичка идеологија друге Југославије. Отуда је његов хард-рок, упакован у агитпроп, омађијао напредну омладину. У Србији је потом мутирао у етно-музику обогаћену јаукањима турбо-фолка, док је у Хрватској еволуирао у Северину!

То је природно Брегино стање, описано у стиховима Душка Трифуновића: „...Да те мрзе, а да ти се диве!” У балади „Шта би дао да си на мом мјесту”, коју је Душко поклонио „Дугмићима” на почетку каријере, Горан је, компонујући музику, подсвесно знао шта је добио: свој исписани тестамент, већ на почетку каријере! Та балада почиње у маниру „Лед цепелина”, док је гитарски соло чисти фолк, као да је стваран за Силвану Арменулић.

Када се гледају стари снимци и Жељко Бебек, који се клати у љубичастим ципелицама, на штиклама за патуљке, млатарајући рукама као да тера комарце и све авети Босне од себе, та кореографија данас подсећа на смехотрес. Тада се граничила са субверзијом.

Рођен је гуру социјалистичко-самоуправне психоделије, са мозгом Џима Морисона, статутом Едварда Кардеља и душом Хасима Кучука Хокија!

Први албум „Бијелог дугмета” је изазвао незапамћену еуфорију, иако Брега није ни сањао да ће његов експеримент постати класична музичко-политичка школа, нешто утицајнија од Кумровачке.

Коктел дрога, опијеност слаткастим социјалистичким кичем и одрастање уз оца Хрвата, ноншалантног официра ЈНА и мајке Српкиње, која се облачила као Јованка Броз, у сарајевској вароши инсталираној на братству, јединству и проклетству, створила је највећу мистерију југословенског рока.

До његове појаве није могло да се пристојно живи од свирке. Рокери су, махом, били изгубљени случајеви. Бреговић је, међутим, први створио корпорацију западног типа у свету црвене популарне културе, али, за разлику од Мика Џегера или Пола Макартнија, млади Сарајлија никада није заборављао да напуни свој стан Лењиновим и Марксовим портретима.

„Дугмићи” су, не само због тога, били много више од бенда, а Брега је био много више од идола тинејџерки. Он је створио нови свет на граници Запада и Гвоздене завесе. У доба потпуног лудила, више од 300 дана годишње, „Дугмићи” су боравили на турнејама, а Горан је имао статус Ива Лоле Рибара са електричном гитаром.

Он је ишао толико далеко да је одлучио да опељеши сопствену дискографску кућу, „Југотон”. Чак су и обичне песмице, као што је „Мило-Мило-Миловане”, бахато снимали у њујоршком студију са покретним плафонима, где је на ред морао да чека Фон Карајан. Уз то му је социјалистичко-самоуправна дискографска кућа слала кокаин, како би шоу могао да се настави.

Афере су за њега представљале обест и забаву, али не као маниризам, већ као ставка бизнис плана. Верни гитариста партије, ишао је са бендом на радне акције, где је зарадио ударнички орден рокера са четири трзалице!

И то је претворио у идеолошки земљотрес! Дугокоси најбољи фрајери тог доба, лопатали су по Југославији, градећи пруге, као израз покајања народима, народностима и партији. Опет је био херој, овога пута са новом маском покуњеног Алије Сиротановића!

У њему је, ипак, чучао инфантилни дечак. Пошто је написао неке од најлепших љубавних песама, као што су „Сањао сам ноћас да те немам”, „Све ће то мила моја, прекрити сњегови, рузмарин и шаш”, „Селма”, „Ако можеш, заборави”, „Јер, кад остариш”, што ће, уосталом, хтео он то или не, остати његова највећа задужбина, свестан да се ближи распад Југославије, тај гласноговорник истине да нису сви Хрвати прековремено радили у Јасеновцу и да нису сви Срби обавезно четници, прави концептуални албум „Пљуни и запјевај, моја Југославијо”.

Био је убеђен да ће његова партизанска естетика, упакована у рокенрол аранжмане – на којој је певао и револвераш Интернационале Светозар Вукмановић Темпо – зауставити распад земље, зато што је она нераскидиви део његовог бића, његовог детињства и одрастања, његове судбине клете. Отуда је толико веровао у своју музичку идеологију. Али, завршио је као др Франкенштајн, пошто се његово створење пробудило!

Било је готово. Брега напушта Сарајево и одлучује да рециклира старе песме. Двојица најславнијих Сарајлија у егзилу, Емир Кустурица и он, најзад праве уметнички пакт, у филмовима „Андерграунд”, „Дом за вешање” и „Аризона дрим”.

Али, савез између кумова трајао је кратко. Куста се бави геополитиком и ренесансним антиглобализмом, док стари препредењак пише музику за „Краљицу Марго” и уваљује Французима своје прерађене баладе из доба „Дугмића”.

Пастирски менаџер је циганску музику упијао од Шабана Бајрамовића и остао му дужан за отмицу идеје, претворивши је у мејнстрим, па кад трубачи скоцкани као врањански конобари задувају у плех, Европљанима отпадају уши. Та папазјанија музичких жанрова и идеологија, од Тита до Северине, од Шабана до Ђурђевдана, одржала га је на власти далеко дуже од свог идола, пред којим је свирао тек петнаестак секунди.

Тито, наиме, није волео рокенрол. Само је разумео његову употребну вредност.