Kad bih bio Goran Bregović

Ovo „Bijelo dugme” nije ono „Bijelo dugme”, ali je Goranu Bregoviću to ionako svejedno. Rasprodao je dva koncerta u „Kombank areni”, organizuje treći, i da želi, mogao bi da svira do Božića. Uz gitarske rifove i klavijature, slušaćemo trubače i tamburaše, pevaće Alen i Tifa, u genetski modifikovanom bendu koji podseća na folklorno društvo pod upravom nekadašnjeg Mocarta jugoslovenskog rokenrola. Goran je bio isuviše lukav da skonča mlad, otkačen i neshvaćen, te je vremenom poprimao obrise Salijerija i pragmatičnost Makijavelija.

Da je okupio i vatrogasni orkestar, stvorio bi iluziju da se požari lakše gase uz njegovu muziku. Da je okupio narikače i svakoj dao po 50 evra da kukaju uz njegove balade, na Orlovaču bi došlo 50.000 ljudi da đuska dok traje sahrana.

Da je rekao da su beogradske vlasti dva meseca pre Nove godine postavile novogodišnju rasvetu, kako bi narod lakše našao put do Arene, opet bi mu verovali.

Kad kaže da glasa za Vučića, on ne traži benefite od njega, već dokazuje da nije skinuo stari šinjel, iako se maskira u belo odelo. U Goranovo vreme, nije bilo opozicije.

Taj instinkt trgovca i pučkog sociologa, probio ga je iz sarajevske mahale kao dečaka koji je kasnih sedamdesetih godina shvatio šta je zapravo Titova Jugoslavija. Stasavala je generacija dece čije je roditelje Maršal slao u grad, da šljakaju tešku industriju i motaju se oko solitera po predgrađima. Ali ta deca nikada nisu zaboravila krave, pašnjake i sela u koja su odlazili leti na raspust.

Brega je pripadao toj kasti. Taj urbano-seljački sloj stanovništva tražio je novog mesiju i pronašao ga je u dugokosom Sarajliji. Zato pastirski rok nije bio samo zvuk, ili samo ikonografija s kožnjacima i opancima. Bila je to muzička ideologija druge Jugoslavije. Otuda je njegov hard-rok, upakovan u agitprop, omađijao naprednu omladinu. U Srbiji je potom mutirao u etno-muziku obogaćenu jaukanjima turbo-folka, dok je u Hrvatskoj evoluirao u Severinu!

To je prirodno Bregino stanje, opisano u stihovima Duška Trifunovića: „...Da te mrze, a da ti se dive!” U baladi „Šta bi dao da si na mom mjestu”, koju je Duško poklonio „Dugmićima” na početku karijere, Goran je, komponujući muziku, podsvesno znao šta je dobio: svoj ispisani testament, već na početku karijere! Ta balada počinje u maniru „Led cepelina”, dok je gitarski solo čisti folk, kao da je stvaran za Silvanu Armenulić.

Kada se gledaju stari snimci i Željko Bebek, koji se klati u ljubičastim cipelicama, na štiklama za patuljke, mlatarajući rukama kao da tera komarce i sve aveti Bosne od sebe, ta koreografija danas podseća na smehotres. Tada se graničila sa subverzijom.

Rođen je guru socijalističko-samoupravne psihodelije, sa mozgom Džima Morisona, statutom Edvarda Kardelja i dušom Hasima Kučuka Hokija!

Prvi album „Bijelog dugmeta” je izazvao nezapamćenu euforiju, iako Brega nije ni sanjao da će njegov eksperiment postati klasična muzičko-politička škola, nešto uticajnija od Kumrovačke.

Koktel droga, opijenost slatkastim socijalističkim kičem i odrastanje uz oca Hrvata, nonšalantnog oficira JNA i majke Srpkinje, koja se oblačila kao Jovanka Broz, u sarajevskoj varoši instaliranoj na bratstvu, jedinstvu i prokletstvu, stvorila je najveću misteriju jugoslovenskog roka.

Do njegove pojave nije moglo da se pristojno živi od svirke. Rokeri su, mahom, bili izgubljeni slučajevi. Bregović je, međutim, prvi stvorio korporaciju zapadnog tipa u svetu crvene popularne kulture, ali, za razliku od Mika Džegera ili Pola Makartnija, mladi Sarajlija nikada nije zaboravljao da napuni svoj stan Lenjinovim i Marksovim portretima.

„Dugmići” su, ne samo zbog toga, bili mnogo više od benda, a Brega je bio mnogo više od idola tinejdžerki. On je stvorio novi svet na granici Zapada i Gvozdene zavese. U doba potpunog ludila, više od 300 dana godišnje, „Dugmići” su boravili na turnejama, a Goran je imao status Iva Lole Ribara sa električnom gitarom.

On je išao toliko daleko da je odlučio da opelješi sopstvenu diskografsku kuću, „Jugoton”. Čak su i obične pesmice, kao što je „Milo-Milo-Milovane”, bahato snimali u njujorškom studiju sa pokretnim plafonima, gde je na red morao da čeka Fon Karajan. Uz to mu je socijalističko-samoupravna diskografska kuća slala kokain, kako bi šou mogao da se nastavi.

Afere su za njega predstavljale obest i zabavu, ali ne kao manirizam, već kao stavka biznis plana. Verni gitarista partije, išao je sa bendom na radne akcije, gde je zaradio udarnički orden rokera sa četiri trzalice!

I to je pretvorio u ideološki zemljotres! Dugokosi najbolji frajeri tog doba, lopatali su po Jugoslaviji, gradeći pruge, kao izraz pokajanja narodima, narodnostima i partiji. Opet je bio heroj, ovoga puta sa novom maskom pokunjenog Alije Sirotanovića!

U njemu je, ipak, čučao infantilni dečak. Pošto je napisao neke od najlepših ljubavnih pesama, kao što su „Sanjao sam noćas da te nemam”, „Sve će to mila moja, prekriti snjegovi, ruzmarin i šaš”, „Selma”, „Ako možeš, zaboravi”, „Jer, kad ostariš”, što će, uostalom, hteo on to ili ne, ostati njegova najveća zadužbina, svestan da se bliži raspad Jugoslavije, taj glasnogovornik istine da nisu svi Hrvati prekovremeno radili u Jasenovcu i da nisu svi Srbi obavezno četnici, pravi konceptualni album „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo”.

Bio je ubeđen da će njegova partizanska estetika, upakovana u rokenrol aranžmane – na kojoj je pevao i revolveraš Internacionale Svetozar Vukmanović Tempo – zaustaviti raspad zemlje, zato što je ona neraskidivi deo njegovog bića, njegovog detinjstva i odrastanja, njegove sudbine klete. Otuda je toliko verovao u svoju muzičku ideologiju. Ali, završio je kao dr Frankenštajn, pošto se njegovo stvorenje probudilo!

Bilo je gotovo. Brega napušta Sarajevo i odlučuje da reciklira stare pesme. Dvojica najslavnijih Sarajlija u egzilu, Emir Kusturica i on, najzad prave umetnički pakt, u filmovima „Andergraund”, „Dom za vešanje” i „Arizona drim”.

Ali, savez između kumova trajao je kratko. Kusta se bavi geopolitikom i renesansnim antiglobalizmom, dok stari prepredenjak piše muziku za „Kraljicu Margo” i uvaljuje Francuzima svoje prerađene balade iz doba „Dugmića”.

Pastirski menadžer je cigansku muziku upijao od Šabana Bajramovića i ostao mu dužan za otmicu ideje, pretvorivši je u mejnstrim, pa kad trubači skockani kao vranjanski konobari zaduvaju u pleh, Evropljanima otpadaju uši. Ta papazjanija muzičkih žanrova i ideologija, od Tita do Severine, od Šabana do Đurđevdana, održala ga je na vlasti daleko duže od svog idola, pred kojim je svirao tek petnaestak sekundi.

Tito, naime, nije voleo rokenrol. Samo je razumeo njegovu upotrebnu vrednost.