Захвалност с роком трајања

У полемици академика Василија Крестића и проф. др Радоша Љушића (3. и 7. новембар, Погледи) дотакнуто је много појединости које у потпуности могу да разумеју једино сами актери или особе из њиховог непосредног окружења. Постоји, међутим, и нешто на шта ова расправа посредно указује, а што је честа појава у нашем високом образовању. Бићу слободан да то назовем проблемом одложеног конфликта између професора и њихових наследника, што је исто што и захвалност која има рок трајања. Ово је, према мом мишљењу, само једна од колатералних последицâ начина избора универзитетских кадрова, који је суштински лош, и то деценијама уназад. Појава ових сукоба је универзалног карактера, због тога за оне који намеравају да овај текст читају до краја постоји и један предуслов – наведену полемику и њене учеснике треба овде заборавити, јер ја не говорим о њима, говорим о високом образовању у Србији.

О лошим странама кадровске политике на нашим универзитетима пишем и причам кад год ми се укаже прилика, па и овога пута понављам: лоше је што код нас професори бивају суштински изабрани много пре својих формалних избора, тачније одмах после редовних студија. Да појасним, најпре у једном незрелом стадијуму, без много елемената за процењивање и рангирање, свршени студенти постају асистенти, а онда, у просеку за петнаестак година, сви они пролазе линију формалних процедура – не правих избора, већ унапређења – све до стицања звања редовног професора. Овакав механизам избора неизбежно доводи до негативне селекције и не може да се побољша пооштравањем критеријума, што већ годинама покушавамо. Тамо где заиста вршимо одабир, код асистената, немамо шта да пооштравамо, јер су ти кандидати студенти код којих се ионако гледају само просек и трајање студија. А онде где добијамо наставнике, праве, изборе уопште немамо, то су само ранија или каснија напредовања.

Сад и да објасним какве ово има везе с тзв. одложеним конфликтима међу најближим сарадницима на универзитету. Пресудан је почетак, када, као што рекох, професори бирају асистенте на основу реално малог броја показатеља, углавном успеха на студијама, што је слаба или никаква гаранција да је кандидат одговарајући. У селекцији онда постаје важно и нешто изван успеха на студијама, на пример, ако је студент послушан, лепо васпитан и приметно вредан и заинтересован. То је тек опасно, јер се те особине тешко разликују од обичне снисходљивости или прорачунатости. И тако улазимо у проблем, јер олако бирајући асистенте добијамо оне који су само можда за будућу академску каријеру, и који, што је најгоре, по аналогији већ знају да су им и сва следећа напредовања махом загарантована. За оне асистенте који прихвате да је најважније да се не чини било шта што би њихову сигурну позицију могло да угрози, односно да је све друго мање важно од очувања добрих односа с професором – за њих је јасно да су били лош избор. Једино што нам то тада више не вреди, касно је, само последице још нису стигле.

А оне долазе обавезно, јер пренаглашена оданост и лојалност хијерархијски подређених, а за рачун сопствене егзистенције, има и свој обрт. Послушност коју асистент годинама показује према свом професору траје све док за њом постоји потреба. Када наследник заиста добије наследство, и када су и додатне услуге које стари професори могу да понуде исцрпљене, захвалност се често трансформише у нетрпељивост.

Због овога наши универзитети имају велики број разочараних пензионисаних професора. Нажалост, за то и нема већег кривца од њих самих. Многи професори нису ни били свесни проблема док су имали шансе да промене систем, после је било касно, нико их више није ни питао. Ипак, највећа невоља је што и даље има активних професора који сматрају да се кадрови обнављају баш овако како сам описао да не треба – бирањем студента који се уз свесрдну помоћ свог професора развија у ,,захвалног” наследника. Управо за оне колегинице и колеге који и даље у то верују имам и завршну поруку. Придружите ми се у борби за другачији систем у којем је стварање научног подмлатка једна ствар, а директна одлука ко ће вас лично заменити сасвим други проблем. Прво јесте ваш задатак, друго уопште не мора и не треба да буде ваша брига. Верујте ми, боље је и за вас.

*Редовни професор Рударско-геолошког факултета, дописни члан САНУ