Zahvalnost s rokom trajanja

U polemici akademika Vasilija Krestića i prof. dr Radoša Ljušića (3. i 7. novembar, Pogledi) dotaknuto je mnogo pojedinosti koje u potpunosti mogu da razumeju jedino sami akteri ili osobe iz njihovog neposrednog okruženja. Postoji, međutim, i nešto na šta ova rasprava posredno ukazuje, a što je česta pojava u našem visokom obrazovanju. Biću slobodan da to nazovem problemom odloženog konflikta između profesora i njihovih naslednika, što je isto što i zahvalnost koja ima rok trajanja. Ovo je, prema mom mišljenju, samo jedna od kolateralnih posledicâ načina izbora univerzitetskih kadrova, koji je suštinski loš, i to decenijama unazad. Pojava ovih sukoba je univerzalnog karaktera, zbog toga za one koji nameravaju da ovaj tekst čitaju do kraja postoji i jedan preduslov – navedenu polemiku i njene učesnike treba ovde zaboraviti, jer ja ne govorim o njima, govorim o visokom obrazovanju u Srbiji.

O lošim stranama kadrovske politike na našim univerzitetima pišem i pričam kad god mi se ukaže prilika, pa i ovoga puta ponavljam: loše je što kod nas profesori bivaju suštinski izabrani mnogo pre svojih formalnih izbora, tačnije odmah posle redovnih studija. Da pojasnim, najpre u jednom nezrelom stadijumu, bez mnogo elemenata za procenjivanje i rangiranje, svršeni studenti postaju asistenti, a onda, u proseku za petnaestak godina, svi oni prolaze liniju formalnih procedura – ne pravih izbora, već unapređenja – sve do sticanja zvanja redovnog profesora. Ovakav mehanizam izbora neizbežno dovodi do negativne selekcije i ne može da se poboljša pooštravanjem kriterijuma, što već godinama pokušavamo. Tamo gde zaista vršimo odabir, kod asistenata, nemamo šta da pooštravamo, jer su ti kandidati studenti kod kojih se ionako gledaju samo prosek i trajanje studija. A onde gde dobijamo nastavnike, prave, izbore uopšte nemamo, to su samo ranija ili kasnija napredovanja.

Sad i da objasnim kakve ovo ima veze s tzv. odloženim konfliktima među najbližim saradnicima na univerzitetu. Presudan je početak, kada, kao što rekoh, profesori biraju asistente na osnovu realno malog broja pokazatelja, uglavnom uspeha na studijama, što je slaba ili nikakva garancija da je kandidat odgovarajući. U selekciji onda postaje važno i nešto izvan uspeha na studijama, na primer, ako je student poslušan, lepo vaspitan i primetno vredan i zainteresovan. To je tek opasno, jer se te osobine teško razlikuju od obične snishodljivosti ili proračunatosti. I tako ulazimo u problem, jer olako birajući asistente dobijamo one koji su samo možda za buduću akademsku karijeru, i koji, što je najgore, po analogiji već znaju da su im i sva sledeća napredovanja mahom zagarantovana. Za one asistente koji prihvate da je najvažnije da se ne čini bilo šta što bi njihovu sigurnu poziciju moglo da ugrozi, odnosno da je sve drugo manje važno od očuvanja dobrih odnosa s profesorom – za njih je jasno da su bili loš izbor. Jedino što nam to tada više ne vredi, kasno je, samo posledice još nisu stigle.

A one dolaze obavezno, jer prenaglašena odanost i lojalnost hijerarhijski podređenih, a za račun sopstvene egzistencije, ima i svoj obrt. Poslušnost koju asistent godinama pokazuje prema svom profesoru traje sve dok za njom postoji potreba. Kada naslednik zaista dobije nasledstvo, i kada su i dodatne usluge koje stari profesori mogu da ponude iscrpljene, zahvalnost se često transformiše u netrpeljivost.

Zbog ovoga naši univerziteti imaju veliki broj razočaranih penzionisanih profesora. Nažalost, za to i nema većeg krivca od njih samih. Mnogi profesori nisu ni bili svesni problema dok su imali šanse da promene sistem, posle je bilo kasno, niko ih više nije ni pitao. Ipak, najveća nevolja je što i dalje ima aktivnih profesora koji smatraju da se kadrovi obnavljaju baš ovako kako sam opisao da ne treba – biranjem studenta koji se uz svesrdnu pomoć svog profesora razvija u ,,zahvalnog” naslednika. Upravo za one koleginice i kolege koji i dalje u to veruju imam i završnu poruku. Pridružite mi se u borbi za drugačiji sistem u kojem je stvaranje naučnog podmlatka jedna stvar, a direktna odluka ko će vas lično zameniti sasvim drugi problem. Prvo jeste vaš zadatak, drugo uopšte ne mora i ne treba da bude vaša briga. Verujte mi, bolje je i za vas.

*Redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta, dopisni član SANU