Искушавање жене води у трагедију

Мокра гора – Пишем комад „Анселмо” који ће наредне године бити премијерно изведен на Јесењем позоришном фестивалу на Међавнику. Ja бих га и режирао. Предложићемо сарадњу Атељеу 212, где бисмо представу после премијере најпре изводили – рекао је редитељ Емир Кустурица откривајући за „Политику” своје нове уметничке планове. Са уметником светских оквира разговарали смо на Мећавнику где је протеклог викенда заживео први по реду Јесењи позоришни фестивал чији је домаћин управо Емир Кустурица. Организацијом Јесењег позоришног фестивала, уз зимски Кустендорф, пролећни Сајам књига и летњи музички фестивал Бољшој, Кустурица је затворио годишњи циклус фестивала.

– „Анселмо” је заправо мушко име. Реч је у ствари о епизоди из „Дон Кихота”. То је дивна прича о два велика пријатеља од којих се један ожени, а други остане сам. Овом који се оженио ђаво не да мира, па почиње да искушава своју жену. Зове свог пријатеља да види да ли би можда жена подлегла његовим чарима. Пријатељ одбија, одбија, на крају пристане... У међувремену долази до чудне ситуације, ожењени пријатељ љути се на другог и онда ствар одлази у другом правцу. Све што је он желео, претворило се у причу која се заврши трагично, али је цео обрт врло занимљив – објашњава редитељ.

Емир Кустурица, редитељ култних филмова „Отац на службеном путу”, „Подземље”, „Дом за вешање”, мало се до сада огледао у позоришном изразу. Какво је, заправо, његово театарско искуство, питали смо Кустурицу.

– Имам jeдно искуство у позоришту. Било је то у Паризу када сам радио адаптирану верзију „Дома за вешање” где је заправо оно што је требало да се зове опера било нешто између брехтовског театра, мјузикла и опере. Мислим да је у основи то један те исти посао, посебно када се погледа склоност ка апстракцији. Позориште трпи сваку врсту апстракције, оно може да буде доведено чак и до ових савремених покушаја да се не уради ништа. Односно да се политичким ставом, или ово што ради Фрљић, да се зафрљичиш и да из ништа направиш нешто. Или да користиш светове и да их рушиш на бини. Дакле, то је огромно поље које за разлику од филма има обавезујућу условност апстракције, иако се и оно меша са искуством онога што је карактеристично за филм, а то је документарност – каже наш саговорник. А онда додаје:

– Филм, по мом, мишљењу мора да има неко своје извориште и у њему стабло мора да расте од корена према небу. Мислим да је у позоришту могуће да се све стави наопачке и да буде прихватљиво. Е, сада позориште је као и свака уметност данас под великим питањем. То је једна од идеја започета још од давнина која се завршила код Марине Абрамовић. Начин изражавања је промењен и нема ниједно правило, као што, рецимо, људски живот треба да има само једно правило, а то је да буде успешан. Тако да је та базична естетика у којој се склапа условност сцене, појаве, текста у разумевање, и у позоришту и у филму практично из истог извора.

На отварању Јесењег позоришног фестивала Емир Кустурица рекао је, поред осталог, да „живимо у времену када сви раде све и када се, врло често, неуки људи баве филмом и позориштем”. Замолили смо да да нам појасни овај став.

– Нисам мислио на позориште, већ на уметност уопште, зато сматрам да млади људи треба да уче занат. На филму се непрестано појављују људи који то раде први и најчешће последњи пут. Ми још увек имамо младе ауторе који верују у своју ауторску каријеру, али филм је потпуно нападнут, будући да се умногостручио, као и сви облици људског деловања. Када се повећа обим, човек изгуби смисао за квалитет, тако је и на филму. Будући да се у међувремену огроман број филмова наметнуо, наметнула се и производња и онда у највећој мери филмове раде људи који нису научени свом занату. Мислим да и позориште трпи сличан недостатак не само код нас, говорим у светским оквирима. Па се јављају најексперименталније сцене, што би неко рекао: кад немам ништа паметно да радим, онда експериментишем. Све је форматирано да једно друго укине и да једноставно ишчезне. Да постане део научне културе која диктирају ова мала помагала, односно рачунари – напомиње Кустурица. А затим додаје коментар:

– Ми се у ствари боримо за нешто што је одрживо у оном смислу у којем је узгој органске хране тежак и скоро несавладив, али могућ. Односно, свет је толико отрован када узмемо ту паралелу, а технологије су до те мере смањиле ту идеју о уметничком поступку и занату да су овакви фестивали и одлуке израз те потребе да се некако ти сатови врате на своје место. И да у будућности када буде избор, та класична уметност или уметност коју ми знамо не пропадне до краја, него да остане да се бори са тим чудима.

Боравећи протеклих дана на Мећавнику, уверили смо се на лицу места да у „дрвеној” Кустуричиној оази све функционише како треба, да је поред уметничког дара и те како и добар домаћин.

– Изгубио сам своју земљу и онда сам тврдоглаво одлучио да направим све ово што сам направио. А идеолошко неслагање се претворило у такозване крваве оптужбе које не стоје. А да оне не стоје види се у чињеници како живим и шта радим. Тако да је ово настало као реакција на губитак завичаја. И ово јесте мој завичај – тврди Кустурица.

Путин – крајње значајна појава

Непосредно пре почетка Јесењег позоришног фестивала Емир Кустурица боравио је у Москви где му је руски председник Владимир Путин уручио Орден пријатељства за изузетан допринос учвршћивању пријатељства народа, за популаризацију руског језика и културе у иностранству.

– Та награда је израз пријатељског акта. С друге стране, постоје разни центри који ме оптужују због тога. Заиста, мислим да је појава тог човека у руској историји, али и историји човечанства, посебно на почетку овог века, крајње значајна. Значајна јер један свет не може да спроводи све што хоће и сада се већ види да се тај свет коригује. Па и по тој невиђеној логици, односно победи једног човека који се подвукао испод радара и којем Си-Ен-Ен није могао да уништи политичку каријеру. Сада је већ извесно да пет, односно осам година неће бити рата између Америке и Русије. А ако је ишта вредело, вредело је то.