Херојство издаје

Победа је прекид погибије. Друга победа не постоји!, размишља у једној агитпроповској позоришној конструкцији за Чечене Ахмад Кадиров – један од сецесионистичких побуњеника, који је у рату против Русије променио страну и издавши ствар Масхадова и отцепљења можда спасао Чеченију апокалипсе. Драма о његовој тобожњој дилеми написана је после атентата из освете, у којем је стварни Кадиров убијен због издаје (маја 2004, током параде у Грозном). У то време већ је био први „демократски председник” Чеченије. У сваком случају, први кога су тако називали у Москви.

Кампањом „Сећања на Кадирова” заузео се две године касније Рамзан Кадиров, његов син. У то доба био је председник чеченске владе, а марта ове године било је дванаест месеци откако је млађи Кадиров председник Чеченије. „Верификовао” га је председник Русије Путин, његов покровитељ у Кремљу.

Рамзан (31) моћан је човек. Командује бројном, одлично наоружаном милицијом. Састављена је од чеченских побуњеника који су положили оружје и после се сваки појединачно заклели на верност лично њему. А, гледано са стране, сада се чини да је и Рамзан на неки сличан начин обавезао себе Путину.

Богат је. За своје кратке власти, умирио је и променио набоље брдску земљу. Пресекао је крађу новца из московских дотација у буџету (однедавно, више од милијарду долара годишње!). Покренуо је привреду. Почео је обнову, а ако је реч о доприносу чеченских богаташа (сви су углавном у Русији), проналази га некако по оном истом регрутном принципу: „Брате, таква и таква ствар, можда би могао да уложиш…”.

Култ Кадирова старијег („За нас, његове настављаче, он ће остати вечити пример…) затребао је Кадирову млађем због потпоре личној власти, али и у потрази за објашњењем вероломног чина. Наследник зазире од могућности да, у миљеу горштачких врлина Кавказа, поступак његовог оца евентуално буде осуђен. Отуда позоришни комад. Њиме се Ахмад Кадиров уводи у заплет где, суочен са савешћу, просветљен од свевишњег, доспева у могућност да каже поенту – није ли, усред крвопролића Чеченије, „херојство издаје” тај ситуацијом захтеван државнички чин!? Зар, спасти народ, није вредно окретања леђа саборцу Масхадову!?

Узвишено, али у случају стварног Кадирова не одговара. Стварност није била у тој моралној равни, наглашеној нарученом драмом. То растрзано унутрашње комадање самог себе пред призором пропасти људи истинито је у случају имама Шамиља („Моја савест је чиста. Кавказ, Руси и сви европски народи, опростиће ми што се предајем, пошто је мој народ сведен у брдима на исхрану травом!”). Шамиљ је у 19. столећу 25 година предводио Кавкасце против суровог Јермолова, али то није било својствено превртљивом Кадирову. Масхадовљевог главног муфтију занимали су власт и новац, а прави мајстор политике и архитекта чеченског решења био је Путин. Он је заслужан, јер је пронашао таквог Кадирова.

После нагодбе с њим, у обновљеном рату Русије против сецесиониста (1999) уследио је изразито успешан заокрет. Октобра, Масхадов је позван да изручи терористе Хатаба и Басајева, а када је то одбијено, чеченски режим проглашен је у Москви незаконитим. Новембра, руска колона прелази реку Терек и пошто је саплеменици Кадирова, браће Јамадајев и Гантамирова, пропуштају, војска улази и без борбе заузима Гудермес. Недуго затим пао је Грозни, а савладавање банди терориста у деликатном чешљању и овладавању тереном преузели су на себе њихови бивши. Господар ситуације је на крају постао Рамзан, Кадиров млађи. Најважније, то више није био руско-чеченски, већ унутарчеченски рат. Или, рат Чечена „против терориста”.

Путин, поучен искуством Александра Другог, који је Шамиљу после предаје доделио руску државну пензију, а Кавкасцима право да живе како се договоре њихова племена, само да на Кавказу не оспоравају крајњу власт Русије, није заборавио шта је обећао. Рамзан је председник. У политичком искуству значи има поучних примера, када ствари воде државници.