Herojstvo izdaje

Pobeda je prekid pogibije. Druga pobeda ne postoji!, razmišlja u jednoj agitpropovskoj pozorišnoj konstrukciji za Čečene Ahmad Kadirov – jedan od secesionističkih pobunjenika, koji je u ratu protiv Rusije promenio stranu i izdavši stvar Mashadova i otcepljenja možda spasao Čečeniju apokalipse. Drama o njegovoj tobožnjoj dilemi napisana je posle atentata iz osvete, u kojem je stvarni Kadirov ubijen zbog izdaje (maja 2004, tokom parade u Groznom). U to vreme već je bio prvi „demokratski predsednik” Čečenije. U svakom slučaju, prvi koga su tako nazivali u Moskvi.

Kampanjom „Sećanja na Kadirova” zauzeo se dve godine kasnije Ramzan Kadirov, njegov sin. U to doba bio je predsednik čečenske vlade, a marta ove godine bilo je dvanaest meseci otkako je mlađi Kadirov predsednik Čečenije. „Verifikovao” ga je predsednik Rusije Putin, njegov pokrovitelj u Kremlju.

Ramzan (31) moćan je čovek. Komanduje brojnom, odlično naoružanom milicijom. Sastavljena je od čečenskih pobunjenika koji su položili oružje i posle se svaki pojedinačno zakleli na vernost lično njemu. A, gledano sa strane, sada se čini da je i Ramzan na neki sličan način obavezao sebe Putinu.

Bogat je. Za svoje kratke vlasti, umirio je i promenio nabolje brdsku zemlju. Presekao je krađu novca iz moskovskih dotacija u budžetu (odnedavno, više od milijardu dolara godišnje!). Pokrenuo je privredu. Počeo je obnovu, a ako je reč o doprinosu čečenskih bogataša (svi su uglavnom u Rusiji), pronalazi ga nekako po onom istom regrutnom principu: „Brate, takva i takva stvar, možda bi mogao da uložiš…”.

Kult Kadirova starijeg („Za nas, njegove nastavljače, on će ostati večiti primer…) zatrebao je Kadirovu mlađem zbog potpore ličnoj vlasti, ali i u potrazi za objašnjenjem verolomnog čina. Naslednik zazire od mogućnosti da, u miljeu gorštačkih vrlina Kavkaza, postupak njegovog oca eventualno bude osuđen. Otuda pozorišni komad. Njime se Ahmad Kadirov uvodi u zaplet gde, suočen sa savešću, prosvetljen od svevišnjeg, dospeva u mogućnost da kaže poentu – nije li, usred krvoprolića Čečenije, „herojstvo izdaje” taj situacijom zahtevan državnički čin!? Zar, spasti narod, nije vredno okretanja leđa saborcu Mashadovu!?

Uzvišeno, ali u slučaju stvarnog Kadirova ne odgovara. Stvarnost nije bila u toj moralnoj ravni, naglašenoj naručenom dramom. To rastrzano unutrašnje komadanje samog sebe pred prizorom propasti ljudi istinito je u slučaju imama Šamilja („Moja savest je čista. Kavkaz, Rusi i svi evropski narodi, oprostiće mi što se predajem, pošto je moj narod sveden u brdima na ishranu travom!”). Šamilj je u 19. stoleću 25 godina predvodio Kavkasce protiv surovog Jermolova, ali to nije bilo svojstveno prevrtljivom Kadirovu. Mashadovljevog glavnog muftiju zanimali su vlast i novac, a pravi majstor politike i arhitekta čečenskog rešenja bio je Putin. On je zaslužan, jer je pronašao takvog Kadirova.

Posle nagodbe s njim, u obnovljenom ratu Rusije protiv secesionista (1999) usledio je izrazito uspešan zaokret. Oktobra, Mashadov je pozvan da izruči teroriste Hataba i Basajeva, a kada je to odbijeno, čečenski režim proglašen je u Moskvi nezakonitim. Novembra, ruska kolona prelazi reku Terek i pošto je saplemenici Kadirova, braće Jamadajev i Gantamirova, propuštaju, vojska ulazi i bez borbe zauzima Gudermes. Nedugo zatim pao je Grozni, a savladavanje bandi terorista u delikatnom češljanju i ovladavanju terenom preuzeli su na sebe njihovi bivši. Gospodar situacije je na kraju postao Ramzan, Kadirov mlađi. Najvažnije, to više nije bio rusko-čečenski, već unutarčečenski rat. Ili, rat Čečena „protiv terorista”.

Putin, poučen iskustvom Aleksandra Drugog, koji je Šamilju posle predaje dodelio rusku državnu penziju, a Kavkascima pravo da žive kako se dogovore njihova plemena, samo da na Kavkazu ne osporavaju krajnju vlast Rusije, nije zaboravio šta je obećao. Ramzan je predsednik. U političkom iskustvu znači ima poučnih primera, kada stvari vode državnici.