ИШЧИТАВАЊЕ НАДИМКА

Множе се докази да нешто са српском политиком у вези са Косовом није у реду. Први траг тој слутњи појавио се након упорног пребројавања колико је земаља признало самопроглашену независност јужне српске покрајине под међународним протекторатом. То пребројавање, наиме, нема никакву практичну вредност и јавља се тек као симболички гест, можда важан за актуелну изборну трку и ништа више.

У тој дисциплини предњачи Војислав Коштуница, премијер техничке владе. Упорно је ових дана набрајао да је тек тридесетак земаља признало Косово. Добро, већ данас би списак био нешто дужи. Али, суштински, самопроглашење Косова било би неправно све и да Србија призна ову независност, а неће.

Да ли ће отцепљење Косова постати правно утемељен акт ако ту творевину призна већи број земаља него што сада признаје Западну Сахару, с којом Коштуница радо пореди наш случај? Наравно да неће. Да ли ће чињеница да ће Косово до избора, заказаних за 11. мај, признати, рецимо, стотинак земаља, бити доказ утемељености сецесије у међународном праву? Такође неће, нити ћемо ми признати Косову независност због натполовичне већине у светском „гласачком телу”.

Отуда ми се чини да употреба овог аргумента не води нигде и да ће аргумент ишчилети, односно престати да се користи у политичком говору, како се буде ширио и омасовљивао фронт оних држава које ће приступити процесу признавања Косова. А аргументи којима се храбримо данас, да би их заборавили сутра, лоши су аргументи и, некако, личе ми на певање у шуми.

Ако неко тврди да данас нисмо изгубили зато што је мали број земаља признао независност Косова, да ли ће сутра признати да смо изгубили битку око Косова када тај број буде већи?

Множе се поступци који сведоче да је Косово тема на којој би неки изборно да профитирају. Шта друго значи допис Слободана Самарџића, упућен у седиште Уједињених нација са захтевом да се утврди шта се догађало 17. марта у северном делу Косовске Митровице, када је исти такав захтев на исту адресу два дана пре њега послао Вук Јеремић. Чему служи такмичење у дописивању и да ли се Самарџићу чини да ће његово писмо бити ефикасније од писма министарства надлежног за комуникацију са УН?

Партнери у влади су потврдили да је њихово узајамно поверење на ниским гранама. Уосталом, због тога је и пала влада. Али, као у процесу развода брака, није у реду да због тога страдају деца.

Изгледа да Самарџић има неки свој Акциони план с којим је мало ко упознат, а неки су и изненађени. Колика је доза јаке политике – на којој инсистира Самарџићев шеф у влади и странци (министар је у, међувремену постао потпредседник ДСС-а) – садржана у том плану и колико та јака политика доприноси паметној политици?

Тамо где може држава демонстрира моћ. То је некако у природи државе. Али, питање је да ли демонстрирање моћи има употребну вредност за оне људе о чијој кожи се ради. Ево само једног примера. Србија је увела воз од Краљева до Звечана. Руку на срце, могла је и раније, али није се сетила. Али, због нагло успостављене државности на тој прузи не саобраћају возови на релацији Звечан – Косово Поље. А та пруга била је, колико-толико, безбедан коридор за Србе из енклава до северног дела Косовске Митровице. То је био надзиран и релативно безбедан пут до школе, болнице, пијаце...

Да сам на Самарџићевом месту ослушнуо бих одакле му је прилепљен надимак „бата Шаја” и не бих веровао да је то тек подлост изборних такмаца и противкандидата. И није ствар само у томе да има бркове као што их је имао и Никола Шаиновић, Милошевићев повереник за Косово.

Не бих волео да се истинитост оног беџа на коме пише „Косово је Србија” докаже преко пресликавања српских омраза између страначких елита и да се вирус изборне грознице запати међу светом који тамо доле, на терену, одржава косовску ватру.

Главни уредник недељника „Време”