Баук кохабитације кружи Србијом

Није трагедија за СНС ако не победи наш кандидат, поручила је председница парламента Маја Гојковић говорећи о предстојећим председничким изборима. За премијера Александра Вучића, изгледа, јесте. Он би, како је најавио, у случају избора некога кога не подржава, поднео оставку.

Иако је нагласио да није смак света изгубити изборе, додао је да, ако победе Јанковић, Јеремић или Шешељ, следи „мрцварење и кохабитација”. „Сасвим сигурно, у том мрцварењу нећу суделовати”, рекао је премијер за овонедељни загребачки „Глобус”, наводећи да кохабитације може бити – али без њега.

„У таквим околностима нису могући добри резултати. Онда је боље да одем сам”, додао је Вучић. На констатацију новинара да је онда логично да се сам кандидује, рекао је: „Не, него да дам све од себе да победи онај кога ми одаберемо и кога ми подржимо.”

Последњи пут се у Србији говорило о кохабитацији 2012. године, када је Томислав Николић победио Бориса Тадића на председничким изборима, а влада зависила од Ивице Дачића и његових социјалиста. Лидер СПС-а је најпре с дотадашњим коалиционим партнером и тадашњим лидером ДС-а Тадићем покушао да се договори о коалицији.

Борис Тадић, који је имао искуство кохабитирања са Војиславом Коштуницом као премијером, у изборној ноћи после другог председничког круга рекао је да постоји могућност још једне кохабитације, али да он неће учествовати у томе јер му је „прошла кохабитација била доста за цео живот”. На питање „Политике” да ли и даље исто мисли, то јест да ли има разумевања за садашњу Вучићеву позицију, он одговара да то није исто.

„Прво, ја сам лично био председнички кандидат и те 2012. године, а Вучићева изјава је лицемерна јер он каже да се неће кандидовати, а истовремено каже да се повлачи ако не победи кандидат СНС-а. Тиме практично позива гласаче да гласају за или против његове премијерске функције. Другим речима, од председничких избора прави практично референдум за његову премијерску функцију”, каже Тадић, сада председник Социјалдемократске странке.

Друга разлика је, према његовим речима, у томе што би 2012. кохабитација значила суживот са политичким опцијама које су супротне политичке и вредносне оријентације.

„У Србији се власт мења увек на председничким изборима, то јест побеђује она политика коју су грађани непосредно изабрали на председничким изборима. То би у овом случају значило победу над назадном политиком ове власти и отворило шансе за промене. Ствари су 2012. биле обрнуте”, истиче Тадић.

Професор Милан Јовановић са Факултета политичких наука Вучићеву поруку види као типично мотивациону поруку упућену бирачком телу. Очигледно је, како каже, да полако улазимо у кампању за председничке изборе и да се страначки штабови увелико припремају.

„Везујући мандат премијера за победу напредњачког кандидата на председничким изборима, он поручује да, гласајући за кандидата кога он подржава, потврђују подршку њему као премијеру, то јест да бирајући неког другог кандидата гласају против њега и владе коју предводи. То је у неку руку припрема референдумске атмосфере у изборној утакмици на пролеће и најава да ће премијер озбиљно заложити популарност коју ужива у бирачком телу за подршку кандидату иза кога ће стати он и СНС и, евентуално, коалиција окупљена у влади”, оцењује Јовановић за „Политику”.

Примећујући да у нашој реалности као да не важи оно што пише у Уставу о начину како је уређена држава, филозоф Владимир Милутиновић, уредник портала „Двоглед”, каже да му се чини у овом случају као да Вучић жели да нам каже да оно што званично важи – не важи.

„То ми личи на Вучићев волунтаризам, да он одређује правила уместо да су она одређена Уставом. По Уставу су ово две независне функције, али као да важе нека неформална правила. Отприлике, да само један човек одлучује или неко ко је са њим повезан, и ако немамо ту могућност да један одлучује, онда настаје нека ванредна ситуација, одмах се расписују неки ванредни избори”, каже Милутиновић.

Он оцењује да је премијеров досадашњи начин говора о председничким изборима – иронија, па закључује да је и ова прича о оставци и кохабитацији у том тону. А заправо говори да је уверен у победу и да је једино могуће да победи.

„Чак то подвлачи тиме да ако он не победи, онда се све руши. А таблоиди то подвуку на свој начин...”, додаје Милутиновић.

О могућности да евентуално са Андрићевог венца опозиција опструира рад владе, проф. Јовановић каже да је наш председник „слаб” шеф државе, без уставних инструмената да ствара веће формалне проблеме влади (влада је у нашем систему активни део егзекутиве). Само му непосредан избор од стране грађана даје политичку моћ да се супротставља влади.

„Али, без упоришта у парламенту, он би морао да има доста вештине да омета рад владе, а да при томе не доведе у питање своју уставну позицију”, напомиње Јовановић, који упућује на два наша искуства са кохабитирањем. Милан Милутиновић је, истиче, био невидљив. Није то ни била кохабитација, него „хибернација председника кога је тадашњи премијер Ђинђић оставио да вегетира на Андрићевом венцу да не би расписивањем избора поцепао тадашњи ДОС”.

Друго искуство је Тадића и Коштунице. Са места председника Републике Тадић јесте изазвао превремене парламентарне изборе, али његова тадашња странка је била партнер у влади коју је водио Коштуница.

„Мени се не чини да би садашња влада са стабилном скупштинском већином морала претерано да брине ако у председничку фотељу заседне неки кандидат ван њихове политичке групације. Наравно, то би захтевало вештине, политичког такта, спремности на неку врсту компромиса у троуглу влада – скупштина – преседник републике, како се не би довело у питање функционисање система. У противном излаз ће бити превремени парламентарни избори”, истиче Милан Јовановић.

Карактеристика полупредседничких система

Кохабитација је термин скован за француски модел полупредседничког система и означава шефа државе и владу који долазе из различитих политичких групација, наводи проф. Милан Јовановић. Председник Србије нема уставна овлашћења као председник у класичним полупредседничким системима (али је једини функционер кога директно бирамо).