Више новинара убије мир него рат

У својој канцеларији у Берлину Кристијан Мир прима телефонске позиве новинара који су упали у невоље било где у свету или колеге који се спремају за извештавање из ризичних зона попут Сирије или Украјине. Као директор Репортера без граница, тачније немачког огранка, који је највећи биро ове организације после централе у Паризу, у свакодневном је контакту са извештачима из ратом погођених подручја и онима који раде у тешким, иако мирнодопским условима. Део свог новинарског и искуства из Репортера без граница, организације која промовише слободу говора и упозорава на кршења права медијских посленика, поделио је са учесницима Медијског форума југоисточне Европе који се недавно одржао у Београду. Репортери без граница су на свом сајту поставили бројчаник који показује колико је новинара изгубило живот радећи свој посао – од почетка године њих 55. Очекивано, највише је настрадалих у земљи где бесни рат, Сирији – 10, али је можда мало мање очекивано да је то само један убијени новинар више него у Мексику где нема рата, макар не конвенционалног.

Ако погледамо податке за прошлу годину, видећемо да се две трећине убиства новинара одиграло у земљама у којима нема рата. Једна од најсмртоноснијих земаља за новинаре јесу Филипини, где сам био прошле недеље и где влада мир, али и где владају вансудска погубљења, објашњава Мир.

Ти новинари нису могли да настрадају на фронту. Ко их је онда убио?

Не знамо, јер су то неосветљена и некажњена убиства. Филипини су држава која би требало да функционише и зато од ње тражимо да казни убице новинара. Другачије је у Сирији где видимо пропалу, неуспелу државу, па тамо немате коме да се обратите нити од кога да захтевате одговорност. То је немогуће урадити ни у Сомалији где се држава повлачи пред Ал Шабабом (исламистичка побуњеничка група).

Један ратни извештач из Бугарске се на форуму у Београду пожалио како у његовој земљи новинар не може да добије обуку за извештавање из рата. Колико су те обуке уобичајене у Европи?

Уопште нису. Нема их ни у Немачкој изузев обуке коју пружа немачка војска и на којој за недељу дана научите основе ствари попут тога како да се понашате ако се нађете на линији ватре. Са друге стране, у Великој Британији има доста таквих тренинга, то су приватна предузећа, али многа од њих додељују стипендије. Када је реч о Репортерима без граница, ми можемо да понудимо заштитне прслуке и кациге, да организујемо превоз у случају невоље и слично.

Чини се да у Сирији нема довољно новинара и да се зато пречесто ослањамо на званичне изворе и Сиријску опсерваторију за људска права, за коју кажу да је једна соба у Лондону. Шта то значи за квалитет извештавања о том рату?

Медијске куће не желе да сносе одговорност и пошаљу извештаче у тај део света. Последица тога је да у Сирију углавном одлазе слободни новинари који немају никакву подршку. Репортери без граница се труде да им обезбеде осигурање, превоз, да им прискоче у помоћ ако упадну у невоље. Зато расте значај активиста и новинара грађана који јављају шта се збива путем „Твитера” и „Фејсбука”. Новинари све чешће користе те информације да би покрили рат.

Али како ће неко у Берлину или Београду знати да је Мухамед из Алепа који се јавио на „Фејсбуку” са страшним подацима заиста онај који се представља и да је заиста тамо где тврди да јесте?

То јесте тешко. Зато треба да имамо сараднике на терену, људе који познају језик и контекст и који ће схватити ако зараћене стране гурају своје приче из својих интереса. У Немачкој се појавио тим који се управо бави истраживањем истинитости информација које нуде новинари грађани на друштвеним мрежама. Али, сведоци смо мањка интересовања за такве приче, мањка спољнополитичког извештавања. То се дешава и због начина на који се новинари третирају у Сирији и Украјини.

На шта мислите?

На то да зараћене стране у Сирији и Украјини не поштују неутралност новинара у рату. Они у нама виде једну од зараћених страна и мисле: или си са нама или против нас. Зато медији у Немачкој не шаљу људе у Сирију. Веома је напорно пратити и кризу у Украјини, јер је тешко добити акредитацију за источну Украјину под контролом побуњеника. То нас доводи у ситуацију да на крају не успевамо да добијемо сва гледишта, све стране у том сукобу.