Клиначка сајбер-оправдања

Дечица трљају руке и разигравају прсте. Разлог је, наизглед, тривијалан. Родитељи ће моћи имејлом да шаљу оправдања за изостанке из школе, а у Дирекцији за електронску управу су сигурни да ће се смањити могућност злоупотребе сајбер-дописивања, јер ће порталу е-Управе, тврде, моћи да приступе само пунолетне особе.

Дирљива је наивност државних чиновника који верују да је број година сразмеран вештини баратања рачунарима. Истина је другачија. Наша деца, уместо звечки, тресу мобилне телефоне. Самоуки хакери носе бермуде, цеде митисере и жале се како не разумемо суптилност њиховог одрастања. Наиме, ми верујемо да седе поред нас, док су они одавно отпутовали на интернет магистралу и тамо траже свој нови идентитет. Већ знају шифре наших имејлова. Како? Појма немам, мораћу да упишем неки од програмерских курсева који похађају маторци.

Пре неколико дана морао сам да хитно пронађем текст који сам завршио, али се изгубио негде у црној рупи мог компјутерског универзума. Знао сам где да потражим помоћ. Код ћеркице, којој ћу да правдам часове. Сада сам уцењен. Она се већ слатко смеје. Наслућује моју родитељску обавезу да будем строг, али и предвиђа моралну колебљивост коју ћу осетити кад опет забрљам улазећи у виртуелну папазјанију.

У страним корпорацијама запошљавају такве пубертетлије како би одбранили рачунарске тврђаве са тајним подацима. Није ли Евдард Сноуден срушио читав амерички обавештајни поредак, а ушао је у НСА пошто је тек скинуо пелене и престао да сиса палац. Зато не кријем радост због нових изазова који чекају електронску државну администрацију, када се суочи са дечјим упадима у родитељске имејл-налоге са којих ће слати оправдања кад наиђе опасност од контролног из хемије.

Да би проверили њихову веродостојност, ако посумњају у дечје марифетлуке, мораће да позову родитеље на разговор. Тако ће маме и тате ипак морати да сврате до разредног и да га коначно упознају. Имејл преписка са школским управама ионако прети да смањи наше личне контакте са наставницима. Који, узгред, нису нарочито интензивни. Родитељи у животном ријалитију раде по неколико послова да би преживели, тако да им остаје све мање времена за своје наследнике, а камоли за њихове учитеље. Онима који су незапослени, ионако није ни до чега. Питање је да ли уопште и имају компјутер.

У праисторијско доба, нема томе двадесетак година, све је било другачије. На моју жалост, био сам штребер, тако да нисам изостајао из школе. Сада жалим, јер бих прошао боље у животу. На овом признању ће ми замерити пуританци и душебрижници, али срећом, деца не читају новине. За разлику од мене, постојала је читава преварантска дружина, организована група којој је једини циљ образовања био да се докопају блокова са лекарским оправдањима. Разуме се да им крајњи циљ није био да упишу медицину. Они би се некако домогли тих испечатираних блокова, а потом су пажљиво и углавном вешто фалсификовали лекарске потписе.

Један од ортака се толико занео, да је фалсификовао потпис свог лекара читавих шест месеци након што је човек преминуо. Тако је разоткривена његова превара. Казне за те делинквентне појаве у социјалистичком друштву биле су углавном ниже оцене из владања и укори који су се обзнањивали на родитељским састанцима.

Данас је тај један од ђака фалсификатора успешни привредник. Држи ми лекције о наивности из ране младости, а ја пажљиво анализирам његове примедбе. Време које сам проводио у учионици, он је мењао за интензивно стицање знања из такозване школе живота. Тамо је био одликаш. У строгој државној школи једва се провлачио.

Време транзиције захтевало је градиво које је он накупио мувајући се по граду. После је залазио и ван Београда, где га је магнетски привлачила српско-румунска граница. Тамо се у чамцима, преко Дунава, шверцовао бензин у време санкција. После је прешао на организовање превоза бензина железницом.

Кад су вуковци изашли ван учионица, за њих је већ било касно. Места за успешне заузели су они који су бежали са часова, са џеповима пуним лажних лекарских оправдања. Ваљда су их ти папири подсећали на новац.

Шта ће се догодити са малим, неваљалим рачунарским свезналицама који успеју да преваре државну управу, родитеље и наставнике? Биће то знак да су сазрели пре пунолетства и да ће кад-тад улетети у ај-ти сектор који се иначе брзо развија. То је друштвена неминовност. Ако не прођу у приватном сектору, ангажоваће их држава, да бране е-безбедност од неких нових клинаца сличних њима. Велики свет их свакако чека раширених руку.

Штребери ће за то време вредно учити. Морално је исправно да тако васпитавамо своју децу, али шта ће нам рећи кад схвате каква је употребна вредност тог знања? Хоће ли нам икада опростити?

И хоће ли прихватити наше оправдање и ако није фалсификовано.