Пророчке скулптуре Алберта Ђакометија

Од нашег специјалног извештача
Загреб – Током протекла два месеца, од како је отворена, изложбу чувеног швајцарског вајара Алберта Ђакометија „Портрети садашњости” у Уметничком павиљону видело је око 19.000 посетилаца. Коштала је око 300.000 евра, при чему је око 150.000 евра зарађено од продаје улазница за претходну изложбу Хуана Мироа у овом простору. Остатак су финансирали град и држава са по 20.000 евра и спонзори.

Изложба „Портрети садашњости” настала је у сарадњи са француском фондацијом Маг из градића Сен-Пол де Ванса. Оснивач ове фондације је Еме Маг у чијој је париској галерији Ђакомети својевремено излагао више пута. Фондација је основана пре 50 година и данас представља незаобилазан фундус из кога се позајмљују дела за значајне изложбе.

– Имала сам срећу да упознам директора фондације, господина Оливијеа Кепелена. Он је данас велико име у свету уметности. Био је директор Палате Токијо у Паризу, комесар француског павиљона на Бијеналу у Венецији, … Требало ми је пет година након што сам га упознала да се усудим да питам да из ове фондације позајмимо дела за изложбу Хуана Мироа која је у Уметничком павиљону одржана 2014. године. С обзиром на то да су били задовољни Мироовом изложбом, одлучила сам да питам и за Ђакометија – прича Јасминка Поклечки Стошић, управница Уметничког павиљона и кустос ове изложбе, која је, поред похвала, изазвала и полемике у стручној јавности Хрватске.

Под насловом „Портрети садашњости”, у простору галерије Уметничког павиљона, смештено је девет скулптура Алберта Ђакометија (1901–1966), тематски израслих на трагедији Другог светског рата, укључујући антологијско и амблематско дело 20. века – „Човек који хода“, затим, четири скулптуре из циклуса „Танки људи” и четири из циклуса „Жене из Венеције” којима се 1956. Ђакомети представио на Бијеналу у Венецији.

Уметнички павиљон у Загребу је, иначе, прошле године угостио изложбу дела из колекције Павла Бељанског из Новог Сада.

Скулптуре из циклуса „Танки људи” Ђакомети је радио од 1941. године, када се почетком Другог светског рата из Париза иселио у Женеву. Најпре је радио скулптуре малог формата па је често говорио да их носи са собом у кутији шибица. Наставља рад на овом циклусу и након повратка у Париз 1946. године, али после овог периода који се протеже све до 1966, „Танки људи” постају виши и издуженији (120 сантиметара).

 „Жене из Венеције” представљају циклус од девет бронзаних скулптура које су настале као „стања” једне исте фигуре моделоване у глини коју је у гипсу излио Ђакометијев брат Дијего. Њих такође одликују издужена тела и мале главе. Остављају утисак измучених бића која су преживела ратна разарања.

 „Човек који хода” је скулптура која сублимира сву суровост и страхоте 20. века. У широком закораку исцрпљен, али одлучан , „Човек који хода” симболише људско биће које је преживело и надвладало прошли век.

Јасминка Поклечки поставила је скулптуре на црни дугачки постамент. Оне стоје у низу, четири с десне и четири с леве стране, а у центру је „Човек који хода”. Заправо, чим се крочи у затамњени изложбени простор (светло је усмерено на сваку скулптуру појединачно), посетилац се директно, очи у очи сусреће с донекле узнемирујућим призором наизглед крхке, издужене скулптуре висине 180 сантиметара, изразито танких удова, храпаве површине, с очима у којима се чита ужас.

– Мој концепт је био да изложбени простор претворим у гробницу, јер свет у коме живимо је гробница. То ми је у овдашњим стручним круговима замерено као јака метафора. Али, ми смо живи мртваци у тој гробници. Данас, у најбољој намери да се одморите, одете на летовање у Ницу, а оданде вас врате у мртвачком сандуку! Било ми је важно да покажем колико су скулптуре које је Ђакомети радио у послератном раздобљу данас актуелне, колико се ми у њима препознајемо и да ли то значи да се ништа није изменило после Другог светског рата. Ђакометијеве скулптуре су пророчке и упозоравајуће – каже Јасминка Поклечки Стошић.

Уз скулптуре представљени су и цртежи и литографије овог вајара, а на зидовима се емитују видео-снимци актуелних дешавања у свету, документарни материјали које је као ратни репортер у Конгу, Сирији, Идомени забележио Зоран Мариновић. Посебно узнемирујућ је снимак добијен специјално за ову изложбу, а који су припадници ИСИС-а начинили мобилним телефонима. Снимали су како ломе и разбијају скулптуре у музеју у Палмири, а потом и како музеј дижу у ваздух...

У посебној просторији приказује се 50-минутни филм о животу Алберта Ђакометија. Рођен је у Швајцарској у месту Боргоново 1901. Његов отац, Ђовани Ђакомети, такође је био сликар и подстицао је Алберта да илуструје приче, да слика портрете чланова породице. Са 15 година извајао је главу мајке. Уметност је студирао у Женеви, а 1922. одлази у Париз где је упознао Бретона, Далија и придружио се надреалистичком покрету. Спријатељио се са Жан-Пол Сартром, тако што га је једно вече у већ испражњеном у кафеу Сартр замолио да му плати пиће јер је остао без новца. Ђакомети није знао да у том тренутку услугу од њега тражи велики филозоф. За Ђакометијеву њујоршку изложбу 1948. Сартр пише текст „У потрази за апсолутним”, Ђакометијеве скулптуре су на пола пута између ништавила и постојања – говорио је Сартр.

Критичари су повезивали скулптуре овог вајара са филозофијом Жан-Пол Сартра јер фигуре су дефинисане на граници људске егзистенције, без радости и значења. Ђакомети је умро у Хуру 1966. Швајцарска је 1998. издала новчаницу од 100 франака са ликом овог вајара.

Управници и кустоскињи ове изложбе део хрватске стручне јавности замера што је скулптуре ставила у мрачан простор са образложењем да тако деградира дело овог уметника, као и да су видео-радови постављени уз њих непотребни.

– На ликовној сцени Хрватске давно није било полемике. Сваки јавни рад подстиче критике и ја их радо прихватам када су аргументоване, а не личне, какве су, чини ми се, у овом случају – каже Јасминка Поклечки.

У Београду су 1968. године били изложени Ђакометијеви цртежи на изложби Савремено француско сликарство у Музеју савремене уметности. Данас, и ако би се пружила прилика за изложбом сличног формата као што је загребачка, не бисмо, нажалост, имали музеј у који бисмо је поставили.