Намештај „на добош”

Достојанствено се јуче понела породица Ђукић из Рушња. Слика у њиховом дому, срећом, није подсећала на сцене из америчких филмова у којима чланови породице сузних очију и погнуте главе посматрају људе који износе оно што су годинама кућили.

У дому Милана Ђукића, Београђанина из Рушња, јуче су били судски извршиоци, купци и заступник банке. Вредне породичне ствари, успомене које је Милан деценијама стварао, драге уметничке слике, намештај, клавир „петроф”, технички предмети добили су новог власника. И још понешто од укупно 45 предмета за 262.000 динара. Намештај ће и буквално променити власника када паре легну на рачун.

Прича је почела 1996. године када је Милан као грађевински предузимач подигао кредит од око 100.000 марака да уради фасаду на згради у којој је смештен Економски институт у Београду. Истовремено се задужио, исповеда се Милан, за око 200.000 марака код, по злу чувених, „зеленаша” о којима се у јавности мало пише, а који су многе породице у црно завили.

– Упропашћен ми је живот – тврди Милан Ђукић. – Ево како. Узео сам паре на зајам рачунајући да ће Економски институт у Београду на време исплатити зарађени новац. Значи, с једне стране, камата од зеленаша и банке вртоглаво се гомилала, а од Института није било ни пребијене паре. На крају сам паре ипак добио, у томе и јесте трагедија, после више од 18 месеци и, наравно, без камате. Успео сам да исплатим раднике и да већину дуга вратим зеленашима, али изгубио сам битку са каматом.

Тако је наш саговорник после пет година затворио фирму. Дуг је растао и, ако се одбије вредност покретне имовине која је јуче продата, Ђукић је банци још дужан више од 2,5 милиона динара.

Породичне ствари су још 2003. пописали и њихову вредност проценили судски вештаци из Четвртог општинског суда у Београду. Станислав Воркапић, судски извршитељ, кога смо јуче срели код Ђукићевих, каже да су овакве ситуације малобројне, јер суд покушава на све начине да посредује између дужника и поверилаца како би пронашли решење.

– Судски извршитељи најбоље знају како живе наши суграђани – вели Воркапић. – Морамо да испоштујемо закон, а трудимо се да као људи и службеници не стајемо на туђу муку. Излазимо у сусрет, померамо рокове. Мислим да не треба узимати кредите јер смо још ментално у социјализму, а сада царују нека нова правила игре.

Ђукић је подигао кредит, јер, како каже, није имао избора. Део дуга јуче је исплатио, а за остатак поверилац, Комерцијална банка, требало би да предложи начин на који ће извршити наплату.

Према речима адвоката Бранислава Ивановића, опуномоћеника фирме која је купила ствари, поверилац дуг може наплатити тако што ће узети неку другу покретну али и непокретну имовину, хартије од вредности или новац које дужник евентуално поседује.

Ђукићи кажу да се више не могу секирати, па шта буде. Ко зна, можда се ова епизода из њиховог живота и повољно заврши и 45 покретних ствари буде једина имовина коју су изгубили.

Да ли су жртве сопствене немарности, потпуно поремећених односа у друштву, неког другог времена... више није важно. Засигурно су пример који опомиње да пре него што се одлучимо за позајмицу трипут измеримо, па тек онда пресечемо.

Далиборка Мучибабић

---------------------------------------------------------

Економски институт платио дуг државе

Надежда Самоковић, секретар Економског института, објаснила је за „Политику” да је 1996. године грађевинска фирма „Феникс”, чији је власник Милан Ђукић, била ангажована да обнови фасаду на згради у власништву Републике, у којој је Економски институт био највећи корисник и истовремено такозвани административни управитељ.

– Те године град Београд је договорио са владом да се среди фасада на згради. Институт је технички спроводио акцију и његова обавеза није била да исплати извођача радова, иако је закључио уговор о послу са „Фениксом”. Град и влада су били дужни да испате извођача што је град урадио, али влада није. За то владино дуговање Милан Ђукић је тужио Институт који му је сав новац исплатио. Ми смо практично платили туђи дуг – објаснила је Надежда Самоковић.