Богови рокенрола су изумрли

Ја сам јужњак који је одрастао слушајући хеви метал, „Black Sabbath”, али сам истину препознао и у фолку и блузу.

Она се може наћи у свакој музици, свеједно да ли је из Африке или Индије. Покушавам да представим истину свог краја, мада се ни у тамошњу сцену не уклапам – каже Диџ Лег, познат и као Брат Диџ, који ће са својим бендом свирати у среду у београдском „Електропиониру”, а у четвртак у новосадском клубу „ЦК13”.

Лег потиче с дубоког југа САД, из мочвара Луизијане, и има крви Кејџуна, Ираца и Индијанаца. Свира такозвани „добро”, акустичну гитару с металним резонатором, карактеристичну за блуз какав и он изводи по узору на онај првобитни, из делте Мисисипија. Али, његов блуз је прожет психоделијом која му наоко не припада док се не сетите колико амерички југ слови за мистично место.

Да ли је вера да тај мистицизам постоји само позитиван стереотип или га осећају и јужњаци?

Осећају иако нису увек тога свесни. Ту су људи који живе по својим правилима. Добро је не уклапати се.

Не желим да будем један од оних белаца који покушавају да звуче као црни берачи памука из 1920, то срамоти блуз из делте и превишње фигуре попут Роберта Џонсона, Сан Хауса и Слепог Вилија Џонсона, који су Маунт Рашмор америчке музике.

Одајем томе почаст, али нећу да се претварам да сам оно што нисам. Не звучимо као било ко из нашег родног краја нити нас сви тамо воле.

Људи романтизују и биографије попут ваше – јефтини мотели у којима сте живели, преживљавање од таксирања и прања судова, помагање бескућницима. То је било „трагање за собом” или нужност?

Обоје. Нисам рођен богат, нису ми у руке гурали новац, па сам ишао тамо где ме је универзум водио. Али, у све што радим настојим да уложим креативност како бих то уздигао из баналности и нашао значење и лепоту.

Нужност је било и снимање албума у напуштеном стоваришту или сте тамо тражили нешто што се не може ухватити у студију?

Опет обоје. Студији су скупи и испуњени напетошћу. Најбоље радим у тихом простору, као у мојој старој кући и шупи иза ње.

Тражење правог простора, који даје инспирацију, готово је врачање, ходаш као у мраку, опипаваш умом док не нађеш вибрацију.

Какву инспирацију сте нашли свирањем у јавним тоалетима, пећинама, депонијама?

Златни богови рокенрола су изумрли, он је застарео и упао у водвиљску фазу, у којој је све некако мало. Волим да музику заријем у места где је тобоже не би требало бити, где се не наплаћује улаз, јер музика је свуда, па и ритму машина на улици.

Да ли вам се финансијско стање поправило откако је Квентин Тарантино употребио вашу песму за филм „Ђангова освета”?

Мало, сад могу да купим половна кола. И даље нико у мене не упумпава новац да би ме учинио већим него што би требало да будем. Звали су ме из Лос Анђелеса, питали шта желим да постигнем и рекао сам им истину.

Изгледа да је нису хтели чути јер ми се после нису јављали. Желим да моју музику људи чују, али оно што мене води, судбина или универзум или шта год, ради заиста споро. Можда је тако најбоље, јер нисам спреман да се проституишем у поп-селебрити култури, да се претворим у цртани филм да бих успео.

Осећам се довољно глупо већ и радећи ово што радим, не бих да се осећам глупо пред милион људи.

Једном сте рекли да бисте, да је жив, највише волели да сарађујете с Јукијом Мишимом (јапански писац, десничарска икона, хомосексуалац, вођа паравојне формације, починио сепуку након што му је пропао покушај војног удара, прим. аут.). Како би то изгледало?

Не знам, али би било кул и прелазило би границе.

А сарадња са „Sonic Youth”, који су вам међу омиљеним бендовима иако се то од блузера не очекује?

Волим их зато што нису оптерећени виртуозношћу, свирају на осећај, а не мозгом.

Наш бенд покушава да апстрактне звукове попут њихових, који одражавају клаустрофобију велеграда, пренесе у рурални крај, где није тако напето, има природе и простора, равно је и отворено, без небодера.

Јужњачки рок помешан с „Пинк флојд ” и „Sonic Youth”, психоделична верзија југа.