Мирни разлаз Ненада Кецмановића

Поводом текста „Како су обмањивали и завађали у БиХ“

У својим честим обраћањима јавности професор Ненад Кецмановић се не обраћа само јавности у Србији већ најчешће и у целокупној дејтонској БиХ, али порукама које су у крајњој линији намењене јавности у Федерацији БиХ. Посебну пажњу плени његова оцена („Политика“, 25. новембра) да би у случају невраћања на изворни Дејтон требало приступити мирном разлазу у БиХ, ма шта та лаконски изречена синтагма значила. О томе је већ на различите начине говорио и председник ентитета РС Милорад Додик. Код неупућеног читаоца ствара се утисак да је разграничење два БХ ентитета једноставно и да само треба приступити прављењу граничних каменова и граничних прелаза. То не може бити даље од истине. Чак и кад би постојао неко са бошњачке стране спреман на разговоре о раздруживању БиХ, што је незамисливо или барем тешко замисливо, приче о „мирном разлазу“ са собом повлаче најтеже питање односа Бошњака и Срба, које се зове ентитетска линија разграничења. Она у Дејтону није повучена тако да прати географске, етничке, регионалне или економске целине, већ засеца у живо ткиво регија које као такве постоје већ столећима, а неке и миленијумима. Ретки су делови ентитетске линије који нису спорни на неки начин, и оваква каква је, сада може постојати само у јединственој држави БиХ.

То се најбоље види из три примера: Сарајево, Брчко и мркоњићко-рибнички џеп.

1. Сарајевска регија је Дејтонским споразумом подељена на Кантон Сарајево у Федерацији (47 одсто територије – 430.000 становника) и Источно Сарајево у РС (53 одсто територије – 65.000 становника). Тзв. мирни разлаз по рецепту проф. Кецмановића би значио перманентну војну граничну окупацију града Сарајева од Срба, јер се планина Требевић, чији врхови надвисују Сарајево, налази у РС, уз један број других висова, а ентитетска линија омогућава РС одређен ниво саобраћајне контроле над деловима града. Сви значајни извори воде за Сарајево налазе се на јахоринским врелима у РС, а граду већ данас недостаје четвртина количине управо те воде, па добар део града трпи редовне ноћне редукције. Већи део далековода који напајају струјом Сарајево је у РС, као и практично целокупно земљиште на којем би се град могао даље развијати. Река Миљацка, која протиче кроз Сарајево, извире у РС, а њено еколошко стање директно зависи од начина како се у РС користи.

Трајно разграничење по садашњим ентитетским линијама на Сарајевско-романијској регији за Бошњаке, али и за све друге грађане Сарајева, није прихватљиво, јер би их довело у позицију европских Палестинаца са свим последицама које то стање носи. С друге стране, за локалне Србе би уређење разграничења значило даља „хумана пресељења“ по узору на 1995. годину.

2. Град и дистрикт Брчко је једина веза западне РС и Бањалуке са Србијом и Београдом, а управо на траси коридора су БХ Хрвати и Бошњаци већина и контролишу и поседују земљиште и насеља на том простору. То подручје је и стратешки простор Војске Републике Хрватске, тиме и НАТО-а. Управо због Брчког је читава западна РС енклава. На који начин би се западна РС повезала са источном и са Србијом?

3. Подручје Унско-санског кантона (регија Бихаћа, Санског Моста, Кључа итд.) је од главнине територија под контролом Бошњака одељено тзв. рибничко-мркоњићким џепом који га најкраћом везом повезује са Јајцем. За Бошњаке није прихватљиво да данас-сутра трајно буду разбијени на два енклавна подручја као Палестинци и тај простор је стратешки интерес бошњачког народа.

Само пример ова три подручја јасно показује сву илузорну природу „аутоматског“ разлаза у БиХ. Таквих примера има још, а о општинама са етничким већинама или значајним мањинама које би остале на „погрешној“ страни границе да не говоримо. То се односи на Бошњаке Подриња и Крајине, БХ Хрвате Посавине и БХ Србе троугла Дрвар–Гламоч–Грахово.

Дакле, иако данас постоје подручја која су искључиво српска или бошњачка, значајан део тих подручја је настао простом поделом историјских регија по случајним линијама фронта и не омогућава никакво мирно раздвајање, а џепови и полуокружења без саобраћајне повезаности нису реткост.

Бошњаци доживљавају читаву БиХ као земљу на коју сва три народа имају право, па остаје нејасно како то проф. Кецмановић своди Бошњаке на неколико кантона Федерације кад добро зна за измешаност територија Бошњака и Хрвата, њихове заједничке кантоне, али и 140.000 Бошњака који су се вратили у општине РС. Такође је нејасно о каквој то српској контроли над територијом РС он говори кад се добро зна да је то подручје изузетно ретко насељено, што је последица рата и неуспеха повратка прогнаних. Општине РС се празне у правцу већих градова, Србије и Запада, а просечна старост становништва упућује на
слабе шансе за природну репродукцију.

Уместо нуђења лажних алтернатива у виду „мирног разлаза“, упутно би било тражити начине да се тензије смањују, очува тешко изборени мир, изналазе практична решења на терену и отвори перспектива развоја за све.

Професор, историчар из Сарајева