Алепо пред падом, Сирија далеко од мира

Побуњеници у источном Алепу никада нису били у безизгледнијој ситуацији, али и њихов практично известан пораз тешко да ће спасти Сирију од грађанског рата. Након што је Катар поручио да ће наставити да помаже антирежимске снаге у Сирији и ако им Доналд Трамп обустави америчку помоћ, турски председник Реџеп Тајип Ердоган је казао да је своју армију послао у Сирији не зато или, барем, не само зато да би сузбила Исламску државу (ИД) и курдске трупе, како је интервенција досад била образложена. Њен задатак је, преноси „Хуријет” Ердоганову изјаву, да „оконча владавину тиранина (Башара ел) Асада”, сиријског председника.

И раније је, летос, деловало да је устаницима у источном Алепу откуцао последњи час, па се то изјаловило. Али, неколико ствари упућује на то да се овог пута неће извући.

Откако је побуна букнула у том сиријском граду 2012. године, никада Асадове јединице нису овако дубоко продрле у непријатељске четврти. Регуларна сиријска војска, подржана рускима авионима и пешадијом Хезболаха и других шиитских милиција из региона, прво је пресекла источни Алепо читавом ширином, делећи га на северну и јужну област. Потом је готово преузела север. Квартови у којима се побуњеници још држе већ дуго су потпуно опкољени и до њих се не може пробити никаква помоћ, па ни хуманитарна.

Никад раније није наступило ни овако масовно бекство цивила из источног Алепа. Према подацима Међународног комитета Црвеног крста, које преноси Ројтерс, 20.000 људи је напустило крајеве града под контролом побуњеника и прешло у оне којима је овладао Асад. Још 30.000 житеља источног Алепа је, преноси Танјуг извештај АФП-а, пребегло на територију у рукама Курда. И то говори да је постало јасно како је централно упориште побуњеника постало неодбрањиво.

На то, коначно, указује и мук Запада, који подржава свргавање Асада. Донедавно су политичари из западних земаља уплетени у сиријску кризу непрестано упозоравали на хуманитарну катастрофу у источном Алепу и захтевали од Дамаска и Москве да прекину оно што су називали неселективним бомбардовањем у којем масовно страдају цивили. Сада, пошто је очевидно да је устанак у Алепу пред сломом и да САД неће учинити ништа да то спрече, нико више не жели да се везује за изгубљену борбу, па су и вапаји о патњама цивила напрасно утихнули, јер би оне који су их редовно испуштали ти протести обавезивали да нешто и предузму, што је тренутно немогуће.

Истина, Француска, најагилнија у инсистирању на Асадовом одласку, и даље прича о скором састанку држава које су против сиријског председника, док „Вашингтон пост” пише о томе да амерички државни секретар Џон Кери наводно још покушава да са Русијом издејствује договор о заштити источног Алепа. Све то, ипак, више се чини као убеђивање јавности да се нешто предузима него као сигнали истинске воље да се залегне за безнадежан циљ.

Западни медији процењују да Асад, Руси и Иран, који такође подржава режим у Дамаску, сада журе да офанзиву у Алепу приведу крају пре него што Трамп ступи на власт 20. јануара. Барак Обама, и када би желео, сада није у стању да нешто учини, док је његов наследник сугерисао у интервјуу „Волстрит џорналу” да више неће подржавати сиријске побуњенике. Ако источни Алепо падне пре него што он преузме Белу кућу, неће ни морати да размотри предлоге њему блиских људи који би евентуално желели да нови председник промени мишљење.

Тезу о намери Асада и његових савезника да поразе источни Алепо до 20. јануара поткрепљује јучерашња изјава Михаила Богданова, заменика руског министра спољних послова, да се нада како ће ситуација у Алепу бити решена до краја године. Богданов је, преноси Ројтерс његову изјаву за руску агенцију Тас, додао и да руске власти комуницирају са Трамповим тимом о Сирији.

Са Турском на везама, изгледа, има више шумова. Ердоганову изјаву о намери да турском војском сруши Асада Кремљ је примио као „новост”, отвореније речено: изненађење, за које очекује „појашњење од турских партнера”. Русија је остала нема на војни упад Анкаре у Сирију, иако је он уперен и против Курда, с којима се Москва настојала зближити. Да ће им се напослетку сударити интереси с Турском, могло се и очекивати.

То не мора значити да ће Ердоган кренути директно на Асада и руску војску која стоји уз њега. Али, могао би одбити да се повуче са сиријске територије коју је заузео и претворити је у уточиште за побуњенике, које би наставио да наоружава и у другим крајевима земље. Ако и падну све градске области у рукама устаника, засад се не види ниједан разлог, нарочито ако страни покровитељи попут Турске и Катара заиста не буду дигли руке од Сирије, да се рат не настави, само на други начин. Уместо сучељавања трупа ушанчених на својим територијама, по свој прилици почеће класични асиметрични рат ниског интензитета између режима и побуњеника који ће се скривати по забитима и нападати као герила, ако не и као терористи: у Сирији безобзирност према цивилима, у крајњој линији, никада није испољавао само Асад, већ су и његови противници одговорни за разне злочине.

Такву промену стратегије можда спрема и ИД, којој прети губитак Раке. Тај сиријски град је „калифат” прогласио за своју престоницу. Офанзиву на њега, под вођством курдских снага уз помоћ САД, компликује војно присуство Анкаре, која се противи даљем ширењу Курда, плашећи се њиховог сепаратизма и храбрења сличних тенденција међу припадницима тог народа у Турској. Али, ако и Рака буде пала, не очекује се да ће борци ИД положити оружје него да ће наставити рат препадима које ће изводити мање групе, као и терористичким атацима које ће њихове ћелије спроводити у градовима.

Да ИД није већ спремна на такво преоријентисање, можда не би Бригаде мученика Јармука, група повезана са „калифатом”, пре неколико дана први пут напале израелске војнике на граници, на Голанској висоравни. Од тога се ИД досад строго уздржавала, по свему судећи зато да не би на врат навлачила још једног, веома озбиљног противника. Израелска војска важи за снажну, изузетно организовану и невољну да се устручава: у Сирији одавно већ њени авиони туку по конвојима Хезболаха за које сумња да представљају претњу Израелу – што су учинили и јуче – а да се Асад уопште не буни што му одстрељују савезнике. Ако изгуби Раку, ИД ће готово остати без положаја који би представљали јасну мету за авијацију, већ само са градом Деир ер Зором и, пре свега, таборима разбацаним по пустињском пределу Сирије.

Избацивање из градских средина не би натерало „калифат” једино на стратегију скривања и изненадних препада, него и на размишљање о новим областима у којима би се могла ушанчити. У виду би јој се тад могла наћи Голанска висораван, подељена између Израела и Сирије, област у којој се за контролу боре и опозиционе сиријске групе, што увећава хаос, погодан за отварање новог фронта. Мада, није искључено да је напад на израелске војнике напросто самостални, импулсивни потез Бригада мученика Јармука.