Трговали органима отетих са Косова

Хашко тужилаштво открило је, истражујући злочине Ослободилачке војске Косова 1999. године над Србима, Ромима и другим етничким заједницама, да су особе нестале у сукобима на Косову коришћене у операцији кријумчарења органа, пише у књизи „Лов, ја и ратни злочинци” Карла дел Понте, бивша главна тужитељка Међународног кривичног суда за ратне злочине на подручју бивше Југославије. Истражитељи Трибунала и функционери Унмика добили су те информације од „поузданих” новинара који су открили да су у лето 1999. године косовски Албанци камионима пребацили преко границе, на север Албаније, више од 300 отетих особа.

Ти затвореници прво су били затворени у кампове на местима попут Кукеша и Тропоје. Према изворима новинара, млађе и виталније затворенике прегледали би лекари, добијали су храну и нико их није тукао, а затим би били пребачени у притвор у друге центре, у Бурел и његову околину. Група њих била је притворена у бараци иза једне жуте куће двадесетак километара јужно од тог града, наводи тужитељка.

Једна соба у тој жутој кући, како су описали новинари, служила је као операциона сала у којој су хирурзи вадили органе затвореницима. Органе би затим, према речима извора, преко аеродрома Ринас код Тиране слали у хируршке клинике у иностранству где су коришћени за пресађивање клијентима који би то плаћали.

Жртве који би остале без једног бубрега, поново би биле затваране у исту бараку до тренутка када би их убијали због „других виталних органа”.

„На тај начин, други затвореници у бараци знали су каква судбина чека и њих, и, према тим наводима, преклињали су, престрављени, да одмах буду убијени”, преноси Дел Понтеова наводе извештаја.

Међу затвореницима доведеним у ту бараку било је и жена са Косова, из Албаније, Русије, и бивших југословенских република, а два извора су тврдилада су помагала у сахрањивању тела жртава око „жуте куће” и на једном оближњем гробљу.

Иако су информације новинара и припадника Унмика биле непотпуне, истражитељи Трибунала су утврдили да су се детаљи уклапали и потврђивали податке које је сакупио сам Трибунал.

Све особе, за које извори наводе да су биле присутне у камповима у Албанији у касно лето 1999, проглашене су несталим у лето исте године и од тада више никада нису виђене.

Жртве у тим случајевима биле су отете вероватно после НАТО бомбардовања, у периоду када су на Косову биле присутне међународне мировне снаге и бројни истражитељи и службеници организација за људска права, због чега није било јасно да ли злочини почињени у том периоду улазе у надлежност Хашког трибунала.

Дел Понтеова наводи да су истражитељи Трибунала и Унмика, са новинарима и једним албанским тужиоцем, дошли у централну Албанију почетком 2003. године где су обишли „жуту кућу” коју су извори новинара навели као место на којем су убијани затвореници. „Кућа је сада била бела, власник је негирао да је икада префарбана, иако су истражитељи открили трагове жуте боје дуж ивица зидова. Истражитељи су пронашли и делове газе, у близини налазе и коришћен шприц, две пластичне кесе за инфузију стврднуте од блата, празне бочице лекова, међу којима и оних који се обично користе у хируршким интервенцијама за опуштање мишића”, описује у својој књизи бивша тужитељка.

Истражитељи Трибунала нису успели да идентификују изворе, које су новинари одбијали да именују, а било је и правних препрека за покретање процеса, објашњава Карла дел Понте наводећи да им је албански тужилац који је учествовао у истрази „открио још једну димензију проблема сарадње”.

„Хвалио се да има рођаке који су били борци ОВК и рекао је истражитељу Трибунала: ’Овде нема гробница са Србима. Али ако су одвели Србе преко границе Косова и убили их, добро је што су то учинили’“, пише Дел Понтеова.

На крају су тужиоци и истражитељи на случајевима ОВК одлучили да су докази недовољни. „Без извора и начина да их идентификујемо и нађемо, без тела и без доказа који би повезали осумњичене високог нивоа за та дела, све могућности за вођење истраге биле су затворене” за Хашко тужилаштво, пише Карла дел Понте у својим мемоарима.