Камен мора да се котрља

Недавно, када је Ниш у два наврата био центар збивања у Србији, место заседања владе наше земље, у граду домаћину највишем српском државном врху говорило се о сарадњи и развоју, о инвестицијама, изласку из кризе. Наметнула се дилема да ли Ниш заиста може да се врати? И да изађе из кризе, наравно, као феникс из пепела. Јер, ма колико да је горка, истина је: не баш толико давно, пре само три деценије и можда само коју годину више, град на Нишави је по својој развијеној привреди и много чему другом био међу десет најуспешнијих градова у некадашњој СФРЈ.

А онда је нагло почео да пропада и пропао. Зашто?

Прошлост је умногоме определила и место и судбину овог града и за ова данашња времена. Одувек, од римског, преко средњовековног и турског, до садашњег доба, Ниш је био највећа раскрсница путева, народа, вера, култура, војски и ратних похода. Из прошлих времена чува се богата културна баштина на Медијани, археолошком локалитету од пре скоро два миленијума, чувају се успомене на историјски сусрет великог жупана Стефана Немање и немачког војводе Фридриха Барбаросе с краја 12. века, али и Градска тврђава која потиче, што изгледа стално мора да се понавља, из периода владавине римских императора попут цара Константина (рођеног у древном Наисусу) на овим просторима и других, и никако, баш никако, не може да се везује само за период под турским ропством.

Специфичан по геостратешком положају и на средокраћи између развијене Европе и Блиског истока или југа Старог континента, Ниш је ипак имао ту несрећу да међу последњим градовима у другој половини 19. века буде ослобођен од Турака. Али, и да једини понесе белег из тог времена – јединствену у свету Ћеле-кулу. Ипак, и рушен и заостао, успевао је да сустигне развијенију Србију, чак и да буде перјаница на многим пољима.

Био је Ниш ратна престоница Србије 1914. и 1915. године, између два светска рата постао је центар југа земље, а после Другог светског рата и да експанзивним развојем привреде и бројних индустрија буде водећи у електроници, машиноградњи, у области текстила или дуванске индустрије.

Факат је да се само пре тридесетак година Ниш био индустријски и економски центар, прави гигант са преко 50.000 запослених само у привреди. Довољно је рећи да је у „Електронској индустрији” радило 27.000, у „Машинској” 14.000 радника, у „Дуванској” око 3.000, у Индустрији текстила „Нитекс” близу 2.500, на хиљаде и по више стотина људи било је упослено у Индустрији гуме „Вулкан”, у јединственој Индустрији алуминијумских производа „Нисал” или Фабрици пумпи „Јастребац”, Индустрији боја и лакова „Поморавље”. Била је развијена пољопривреда о којој је бринуо Агроиндустријски комбинат (АИК), али и више пољопривредно-индустријских комбината..

Поједине индустрије су, највише захваљујући изузетним резултатима у образовању и Нишком универзитету са 13 факултета (11 их је у самом Нишу, а по један у Лесковцу и Врању) и сарадњи с овом високообразовном институцијом биле средине с правим „трустовима мозгова”. Тешко је и замислити, али чињеница је, да је на пример 1982. године у „Електронској индустрији” и њеним истраживачким и развојним институтима радило чак 3.500 доктора и магистара наука из многих стручних области, високообразованих инжењера електрониике и машинства, дипломираних архитеката и инежењера грађевине, економиста и правника, али и инжењера заштите на раду и других. А уз њих и врхунски мајстори.

Данас, када у привреди Ниша ради тек десетак хиљада људи, а поред њих је ипак само мањи број оних који раде у приватном сектору или услужним делатностима (занатству, трговини и угоститељству) или банкарско-финансијском систему, сви остали, њих око 35.000, има радна места на државним јаслама – у здравству, просвети и образовању, полицији, војсци, јавним градским или републичким предузећима.

Данас се, реално гледано, констатује нешто што се многима неће свидети: посртање привредног Ниша јесте почело пропадањем и више неуспешним него успешним приватизацијама ЕИ-а, МИН-а и других фирми, али је у амбис гурнуто продајом „Дуванске индустрије”. Продата је златна кока, која је српском буџету доносила велике приходе мерене милијардама од пореза и акциза и која је, својевремено, откупљена од Француза (којима је дата концесија) сувим златом (златним полугама Србије). Све је после тога представљало прави суноврат.

А заборавља се и нешто скоро невероватно из периода баш пре тог привредног суноврата. За век векова остаће запамћено да је у Фабрици „Ханивел” нишке ЕИ произведен персонални рачунар који је као први компјутер у својој земљи купила држава Кина. А где су сада Кина и Србија?

Шта је данас и сутра потребно овом делу Србије и Нишу? Ни то, чак, није непознаница – неопходне су инвестиције, нова радна места, боље плате и зараде. Јер, данашњи тренутак није оптерећен само опустелим фабрикама и предузећима, већ и борбом око 5.000 некадашњих радника пропалих и угашених фирми који покушавају да наплате своје поштене зарађене плате пре десет и више година. Колико је то велики терет и за државу Србију и град Ниш најбоље говори да се њима дугује од чак три милијарде динара!

Ниш је увек био, а сада је вероватно још већа потреба да поново буде, равнотежа или можда треба рећи противтежа развијеном северу Србије, Војводини (и Новом Саду) и Београду. Ако ни због чега другог онда највише зато што је је увек са собом вукао и све остале у свом окружењу на југу и југоистоку земље – Пирот, Прокупље, Књажевац и Зајечар, Врање и Лесковац, Алексинац....

Треба свакако рећи да се Ниш развијао као град, градио, растао по броју становника, унапређивао културу, спорт... Као и да је недавно, после дугогодишњих припрема у Нишу отворено одељење САНУ. Био је то догађај од посебног значаја и за будућност и за културу. Али, као да се нико није сетио да каже да је 1. новембра 1886. године баш у Нишу краљ Милан Обреновић обнародовао оснивање Српска академија науке и уметности. Догодило се то после изгласавања Основног закона Краљевске-српске академији на седници Скупштине одржане такође у Нишу.

У последње три деценије Ниш је изгубио много. Ако се зна да је увек најдрагоценији губитак – губитак времена, то је сигурно ненадокнадиво. Али, све друго јесте. Каже српски сељак „да се више учи на грешкама, него од успеха”, али и „да после лоше жетве треба поново сејати”... Без сумњи врло корисне и поучне и изреке и поруке.

Зато бриге и не треба остављати потомцима. Оно што данас као терет прошлости или садашњости можда и не може лако да се поднесе, мора да се издржи. То прво и најпре морају схватити у садашњем руководству Ниша које треба подсетити на пословицу „да једино камен који се не котрља хвата маховину”.

Нишки камен се закотрљао и треба га и даље котрљати.