Немце највише брине Трамп

Од нашег дописника

Франкфурт, Хајделберг – Након референдумске одлуке Британаца да изађу из Европске уније (брегзит) и изборне победе Доналда Трампа у САД, широм ЕУ раширио се страх од резултата предстојећих референдума и избора у наредних десетак месеци. Данашњи референдум о уставним реформама у Италији и поновљени други круг председничких избора у Аустрији, потом мартовски парламентарни избори у Холандији и мајски председнички избори у Француској сагледавају се као потенцијални велики земљотреси и могући нови брегзити који могу да утичу на распад ЕУ, а једино се од немачких председничких избора у фебруару и парламентарних на јесен не очекују драматични потреси.

Заправо од поменутих земаља једино у Немачкој десничарске и популистичке партије нису толико јаке да би могле да освоје власт, упркос томе што и у Немачкој као и широм ЕУ кроз антиимигрантску и антисистемску реторику ове партије успешно крње популарност етаблираних странака, оптужујући их за све негативне стране глобализма, неолибералног капитализма и устројства еврозоне и саме ЕУ.

За разлику од колега из Слободарске партије Аустрије, Националног фронта Француске и Слободарске партије Холандије, Алтернатива за Немачку (АфД) није ни близу да по популарности претекне главну владајућу странку, коју предводи канцеларка Ангела Меркел. Ипак, појављивање АфД-а и њен успех да окупи незадовољне бираче странака са свих страна идеолошког спектра, од крајње левице до крајње деснице, неће довести до драматичне промене немачке политике, али прети да први пут у послератној историји значајно промени политичку слику Немачке. Узимајући у обзир да би по различитим прогнозама АфД могао да освоји између 13 и 20 одсто гласова то ће значајно променити „крвну слику” Бундестага па више неће бити довољно за парламентарну већину имати коалицију само две посланичке листе, већ највероватније три а можда и четири.

АфД би заправо онемогућио да две најјаче странке – демохришћански блок Меркелове (ЦДУ-ЦСУ) и социјалдемократе (СПД) вицеканцелара Зигмара Габријела – формирају владу тако што ће им прићи једна мања странка, већ ће их натерати да имају најмање два коалициона партнера или да међусобно праве велику коалицију уз могућу још једну странку.

У зависности од резултата избора, засад се спекулише о неколико могућности. Прва је да опстане актуелна канцеларкина велика коалиција ЦДУ-ЦСУ и СПД. Друга је да Меркелова за партнера узме опозиционе Зелене са којима се политички скоро изједначила а политички брак је већ испробан у покрајини Баден-Виртемберг. А трећа је да Меркелова оде са власти, али не због победе АфД-а већ уколико посланичку већину успеју да оформе лево оријентисане партије – СПД, Зелени и Левица. Последња опција не би довела до драматичне промене у политици Берлина унутар ЕУ, будући да је СПД и сада у немачкој влади, али би сигурно утицала на промене појединих спољнополитичких позиција, попут ублажавање става према Русији.

И док и сама Меркелова признаје да ће јој ово бити најтежа предизборна кампања откад се 2005. изборила за канцеларско место, Немци у истраживањима јавног мњења истичу како их не брину избори домаћи и они широм ЕУ, већ као највећи изазов за своју земљу виде њене односе да САД кад на њено чело у јануару следеће године дође Доналд Трамп. До октобра њихова највећа брига је била избегличка криза, али сада у истраживању Фондације Кербер 30 одсто испитаних Немаца истиче односе са САД и Трампом као спољнополитичко питање које их највише тишти, док је то у октобру рекло тек 7 одсто испитаних.

Иако Немци углавном и даље сматрају да је боље да њихова земља буде уздржана на светској сцени, у анкетама они постепено показују све већу спремност (41 одсто) да Немачка буде активнија у решавању светских криза. Ту спремност је показала и Меркелова, али као „гротескне” оцењује тврдње да је она сада „последња на бранику одбране либералног Запада”.

Ипак, у тренутку када критичари глобализације освајају власт, Немачка, као земља која је са својом извозно оријентисаном економијом поприлично профитирала на глобализацији, сада настоји, како је рекао немачки министар финансија Волфганг Шојбле, да „глобализацију учинимо бољом”. То је циљ немачког председавања групом 20 најразвијенијих индустријских земаља света, чија круна ће бити почетком јула када ће се у Хамбургу одржати самит Г-20. Тако ће се само који месец уочи избора Меркелова и домаћој јавности моћи да представи као светска политичарка, која преузима одговорност за решавање немачких али и светских проблема.

Међутим, уколико у три од шест земаља оснивача ЕУ – Италији, Холандији и Француској – на власт дођу или политичку кризу изазову такозване антисистемске странке, канцеларкин посао ће бити знатно тежи, јер ће у опасности бити нешто што не само сама заговара, већ је као циљ уписано и у немачки устав. То су европске интеграције. Због тога су у Берлину и били тако разочарани одлуком о брегзиту, јер то је почета круњења ЕУ у чију изградњу су Немци толико много уложили, али од које су и врло много зарадили.