Село које ратови заобилазе

Од нашег сталног дописника
Бањалука – У Босни и Херцеговини постоји мало село у ком Срби и Бошњаци никада нису ратовали – Баљвине, поред Мркоњић Града, у Републици Српској.

За заселак стећака смештен на педесетак километара од Бањалуке у ком не само да комшије у последњем али и претходним ратовима нису једни на друге потегли оружје него су се међусобно и чували, кажу да је мало село са великом људском поруком и више лепих прича него преосталих огњишта.

Баљвине су једно село од два дела. У доњем живе Бошњаци, у горњем Срби, на једном крају црква, на другом џамија.

Између су имања и једних и других, а десетак деце иде заједно у школу „Бранко Ћопић”. И заједнички муче муку с водом. По попису 1991. Баљвине су имале 1.140 становника, а данас око две стотине.

И ма колико бајковита прича личила на мит помало уобличен разиграном маштом омањих средина, мештани Баљвина о свом месту небројено су пута поновили медијима: „Празнике славимо скупа, обилазимо једни друге. Они нама долазе на џеназе, ми њима идемо на сахране.” Авдо се, писали су о томе многи медији, није замерио Милану, а Јован није беснео на Хасана.

„Овде није победила мржња”, примећивали су посетиоци.

То је за „Политику” посведочио и мештанин Јово Тешановић.

„Тешко је људима поверовати у причу нашег села. ’Они тамо’ не верују да је ту била српска војска а да нико од Бошњака није настрадао, а ’ови овамо’ не верују другој истини. Или неће да верују. Хајде ти свађалицама докажи. Ми у селу можда још увек немамо воду да се умијемо, али смо добар народ”, каже.

Рата међу комшијама и зле крви уткане у душе људи и неких других сличних села, кажу, није било а најстарији, чије сећање сеже до Другог светског рата, сећају се прича предака по којима међу комшијама ни тада није било сукоба, него су и тада пазили једни друге.

„Ја разумем, може бити мржње, можда, али ако смо људи ми сви и идемо да нам је боље, али ићи угњетавати некога, то не могу разумети. И то свој човек. Тако ниси муслиман ако можеш заспати а знаш да ти комшија нема шта јести, ниси човек. С њим мораш поделити”, изјавио је за медије недавно Шефко Чаушевић, незванични лидер Бошњака, и додао: „Сећам се добро када је у овом задњем рату комшија Недо самлео сву пшеницу коју је имао и одлучио да подели онима којима је потребно брашно. ’Док имам јешћемо сви, а кад не будемо имали, онда ћемо скупа умирати од глади’, биле су тада речи Неде”, присетио се Шефко.

Старији становници се сећају времена када су џамија и црква паралелно обнављане, са прилозима и помоћи једних и других. Баљвинска џамија је изграђена 1908. и није срушена током рата. Опстала је захваљујући мештанима и Бошњацима и Србима.

„Била је војска овде и ми смо рекли да се не може џамија рушити. То је једна светиња коју мени не би пало на памет да рушим”, поновио нам је Јово Тешановић.

Медијима је раније Сенад Диздаревић потврдио да су Срби спасли џамију.

У Другом светском рату једни друге су скривали и штитили од четника и усташа, како је која војска наилазила. „Цело време овог последњег рата су нас штитили све док на крају рата нисмо морали сви напустити село. Тада је већ било нешто друго, тада више није било спаса ни од комшија, ни од кога. Морало се изаћи”, сећа се Омер Мурица.

Бошњаци су 1995. изашли из села десетак дана пре Срба, непосредно пред акцију „Јужни потез” у којој су припадници Хрватске војске и ХВО-а заузели Мркоњић Град и дошли на 23 километра од Бањалуке. Тада је пала једина жртва у овом селу – Јован Коњевић. Након рата и једни и други су се вратили на своја огњишта, али кажу да је село било спаљено и порушено. Спалили су куће, али мостове међу мештанима, кажу, нису. Црква и џамија нису порушене ни тада.

Ефендија Илхан Шабић подсетио је на згодну анегдоту: „Кад сам тек дошао на службу у Баљвине, сишао сам до продавнице. Тамо називам селам и сви громогласно одговарају алејкум селам ефендија, бујрум, добродошао. Тек касније сам схватио да су била један или двојица муслимана од њих десеторице, остало Срби. Касније смо се томе смејали”, испричао нам је Шабић.

Кад је тек дошао на службу, прича нам, био је запањен, али је за седам година колико службује у селу постао део те приче.

„Ово село, џемат, није пример само за Босну и Балкан, ово је светлост за светску катастрофу и несрећу, коју гледамо. Довољно сам овде у Баљвинама да могу рећи да то није никакав мит или некаква бајка већ село уистину добрих људи”, прича ефендија Шабић и напомиње да је и сам веома добар пријатељ са свештеником Бобаном.

А баш ефендији Шабићу је, прича нам Јово Тешановић, продао овна за бајрам.

„Продао сам четири овна, њега је запао један. Током задњег рата, лепо смо говорили команди војске да добро пази шта ради. Исто је тако било и у Другом светском рату, кад су у село дошле усташе а комшије нису дале на нас, а касније ни ми на њих. Све се то може проверити, да је баш тако било и све ми се чини да смо боље прошли него тамо где су једни друге гањали”, каже Тешановић за наш лист.

Старији су мештани причали како су усташе од 1941. до 1945. кренуле у горњи део села, до српског становништва, али да су им се испречили комшије муслимани.

„Желимо да их уклонимо, како вам не би сметали, рекле су усташе. Сметаће нам једино уколико их будете дирали, одговориле су комшије, па са војском у пратњи отишли у горњи део села како би се уверили да се неће десити ништа лоше”, испричао је раније један мештанин Бошњак.

Наставља причу: „Немало, са друге стране кренуло је стотињак Срба, како би дошли до нашег дела села, које је тада обиловало житом. Наше су комшије одлучно стале у горњем делу Баљвина и ником нису дали да прође до нас”, причао је.

Након што је 1995. потписано примирје, дошло се до података. Из доњих Баљвина на ратиштима широм БиХ погинула су четири момка. Из горњих Баљвина исто четири.