У раскораку са публиком

САВРЕМЕНА СРПСКА ВИЗУЕЛНА УМЕТНОСТ
За почетак би било добро подсетити лаике како је доминантан начин за представљање ове уметности у галеријама, неким од музеја као и спорадично у неким од алтернативних, укључивши и јавне просторе.

Галерија савремене уметности по обичају има у главним улицама и оне су често окружене продавницама. Неко би помислио да је то добро, само да тиме не постаје очигледан проблем са савременом уметношћу који се огледа у чињеници да су најчешће продавнице пуне а галерије празне посетиоцима. Више људи гледа у излоге продавница него кроз прозоре галерија. И то је прилично драматична и отрежњујућа чињеница.

Ипак савремена уметност не успева да се избори за нашу пажњу у окружењу излога, билборда, рекламних постера и слика, продавница и предмета који чине понуду савременог потрошачког универзума. Пулт са патикама изгледа да побеђује у поређењу са витринама савремених скулптура малог формата. Рекламни постери и билборди скрећу пажњу са слика савремене уметничке продукције. Телевизијске рекламе су интригантније од савремене уметничке видео продукције.

А ми знамо да уметност предњачи и представља храну и изазов за дух и интелект и откуда сада да она не успева да привуче пажњу у такмичењу са приземним манифестацијама савремене потрошачке културе. Галерије су ипак потпуно празне и уметнички радови мало кога или никога не занимају.

Оправдање да публика не разуме савремену уметност овде није ни од какве помоћи у оквиру аргумента да су за стање у савременој уметности одговорни сви који у њој учествују. Биће пре да су криви уметници него публика.

Потреба да уметност буде боља од себе саме или да буде све боља и боља изгледа да сада код нас из различитих разлога не успева. Има смисла подсетити се да савремена уметност за својим идентитетом трага кроз изузетност, а то се може постићи тако што је неко јединствен зато што је у оквиру постојећих параметара бољи од својих претходника или зато што је измислио потпуно нове параметре. Може се, на пример, постићи изузетност тако што ће неко бити бољи реалиста од ранијих великих мајстора уљаног фигуративног сликарства радећи у њиховом маниру или се уметношћу досетке може измислити нешто што не личи ни на шта до сада. Нажалост изгледа да ни један од предложених приступа не успева да заинтересује јавност.

Савремена уметност код нас у јавности постоји на нивоу негативног ексцеса. На срећу има се потврда да је другде ситуација боља. Већ сам локално доживљавао трауматски осећај да савремена уметност у ствари и није баш неопходан састојак савременог постојања и почињао да размишљам о крају уметности. То је на срећу трајало само до обиласка напреднијих култура и институција које се тамо баве савременом уметношћу. Снага савремене уметничке продукције је тамо била тако очигледна. Али, онда се поставља питање да ли ми уопште можемо да имамо савремену уметност или и од тога треба дићи руке и почети са увозом, уколико се укаже потреба.

Могло би се закључити да су разлози за лошу ситуацију код нас то што не постоји заокружен систем и у томе је тешко је пронаћи појединачног кривца осим чињенице да се ради о малој култури. Култура је мала и стога не успева да успостави све неопходне механизме за функционисање свеукупног система: производња, наметање ауторитета, креирање потребе, потражња.

Узрок и последица таквог стања је да није могуће успети код нас, мора се успети другде да би то било препознато код нас. А херојски покушаји локалних уметника да постану и представе се као део светске сцене завршава се најчешће њиховим декоративним међународним појављивањем у улози егзотичног узорка. Изгледа, на жалост, да уметник не може постати део светске сцене на даљину. Мора се и физички бити тамо где се игра дешава али онда они престају да буду наши уметници. Поређење са спортом, производњом хране и техничких уређаја наметало ми се као могућа метода за боље разумевање ситуације, али је само размишљање о тој методи довело једино до закључка да треба проширити тему: У чему је проблем са нашом... У ствари, позитиван али утопистички пример за савремене уметнике био би случај популарне музике или трговине. Ту се може успети и на само домаћем тржишту. Код савремених уметника се под успехом подразумева могућност да се од те активности може преживети у смислу елементарне материјалне егзистенције.

Неопходно је стога стално покушавати да се формира домаћа сцена. У ланцу: уметник, кустос, галерија, медији, публика, колекционар, свако има свој део одговорности и могућности да ситуацију поправи. Чини се ипак да има смисла да уметници учине први корак и још унапреде свој производ. И једноставна акција довођења ученика на изложбе оставиће трага само ако уметност у том сусрету недвосмислено покаже свој ауторитет и кредибилитет. Уосталом није свака уметност нужно и добра уметност.

Чини се да није упутно ни директно кривити државу која је знатно унапредила ситуацију увођењем институција јавних откупа и конкурса за финансирање пројеката у култури у којима право демократског учешћа имају и појединачни уметници. Држава наравно мора да помогне у томе да постанемо више од само мале културе. Посао је ту олакшан: горег од овога тешко да може бити. Али ни држава више нема посебну одговорност. Она уосталом ради само оно што јој ми кроз изборе кажемо да треба да ради. Једино су медији тренутно без домаће контроле.

Једноставан начин да се разреше неке од дилема јесте да се осврнемо на ситуацију другде али су уметници људи са доста слободног времена и сигурно ће се неко већ осврнути на претходне налазе па је упоредну методу згодно оставити за могућу полемику.

За сада треба покушати опробани рецепт: да свакога дана покушамо да у сваком погледу напредујемо.