Балкански талас

ФИЛМ И ИДЕНТИТЕТ
Феномен балканског филма све више интригира фестивалске просторе западне Европе. Али он, посредно, интригира и сам Балкан. Филмови западне, северне и централне Европе носе традицију уметничке историје, док Балкан своју уметност и даље тражи. Отуд су трагајућа чежњивост, ирационална мотивисаност, померена карактерност и емоционално лутање, основне особине балканских ликова.

Балкански филм нема балкански аудиторијум. Кад се каже да се филмови праве за публику, та мисао је на Балкану прилично нејасна. Најпре зато што је у већини земаља закон тржишта нерегулисан, а потом и зато што филмови са Запада носе већи комерцијални потенцијал свугде, па и на Балкану. Балканци не праве филмове за своју публику јер њихова је публика већ заузета гледањем западних филмова. Балкански филм се, у ствари, производи за интелектуалну Европу и, можда више него било који други стилски оквир данас, оваплоћује оно што се шездесетих и седамдесетих звало – уметнички филм.

Театралана миметика полуострва

Поглед Запада на Балкан занимљивији је него поглед самих Балканаца на Балкан. Али, најзанимљивији је, у ствари, поглед Балканаца на начин на који Западњаци на њих гледају. То можда ове филмове чини конфузнијим, али их у сваком случају чини и драматичнијим. Балкански филм је, заправо, низ покушаја да се редефинише појам драмских уметности, ауторског света у реторичкој дистанци према свом аудиторијуму. Аутор се, наиме, у драмској структури обично не обраћа директно гледаоцу, већ се преко глумаца у дијалогу претвара да је окренут самом себи, тиме појачавајући пажњу посматрача.

Балкан је у основи театралан, он диже свој реторички глас, у којем је смер комуникационе енергије различит од њеног циља. Зато темперамент, вокална гласност и физичка експресија одликују миметику овог полуострва. Балканска енергија, иако чулно најдиректнија, заправо је индиректно обраћање потенцијалном посматрачу. Балканац се дере на свог земљака, не из грубости, него да би га странац чуо. Овај латентни егзибиционизам чини Балкан главним европским театром, а балканске филмове документима о њеној позорници. Део те позорнице биће представљен идућег месеца (од 21. до 23. априла), на фестивалу западнобалканског филма у Бриселу

Као што је у „Грбавици“ проблем силовања само увод у причу о мајчинској привржености детету, у „Сну летње ноћи“ је друштвена криза само спољна референца приче о биолошкој посебности. У „Хадерсфилду“ су црне деведесете само повод за филозофску расправу, а у „Све џаба“ је синдром неповерљивог народа заправо опис животне аутентичности једног менталитета. Неинформисаност јунака у „Армину“ повод је за причу о очинској љубави... Ови и остали филмови овог фестивала носе јаку социјалну тематику, али са тезом да основна обележја друштва нису социјалне већ психолошке карактеристике људи. Драстичност теме, натуралност миљеа и жестина историјских референци овде су антитеза приче о малом човеку, откривању његових осећања и суодносу његовог карактера са околином.

Ови филмови, наиме, користе друштвену критику као поетску маску. Порука балканских филмова у ствари је егзистенцијалистичка. Она говори о постојању као таквом, природи као таквој и судбини као саставном делу живота. У свакој од ових прича постоји осећај хармоније, који тражи оптимизам у несрећи и налази га у самом животопису, и свему што он доноси, била то срећа или трагедија.

Занимљиво је да појам Балкана улазећи све више и више у уметнички језик света истовремено као да излази из географског појмовника. Појам „југоисточне Европе“ све га више замењује као званична одредница земаља са ових простора. Баш због тога обједињавање ових земаља под истим уметничким именитељем – Балкан – није чињеница већ ствар интуитивне реакције на одређене филмове са ових територија, истраживачки подстицај који чини посматрача ових дела креативним учесником у њиховој дефиницији.

Балкан одликују земље различитог порекла, различитих религија, различитих улога у историји и различитих економија. Данас када се та разлика осећа више него икад, види се колико су границе које чине ову регију тајанствене, невидљиве и, у основи, субјективне. Сам појам Балкана, као изворно романтичарски појам, реч је која описује могућност запада да види исток на начин на који га Балканци не виде. Јер из угла Балканаца, Балкан је скуп различитих нација које су колико у пријатељству толико и у сукобу. Из угла Запада, Балкан је уметнички талас.

Сабор изворних различитости

Сувише широк да би био део само једне културне политике, и сувише различит од остатка Европе да не би био схваћен као аутохтона целина, балкански филм тек у споју са остатком кинематографског света одређује себе као уметност. Зато су ови филмови можда и први целулоидни серијал без империјалистичког мотива, односно, не тичу се вршења експлицитног утицаја на друге, већ имплицирања функције узајамног односа.

(/slika2)Балкански филм, колико год да тражи реакцију од других, пружа и своју повратну реакцију. Зато се више од иједне друге кинематографије бави суштином комуникације. Зато је идеалан за фестивале, много више него за комерцијалне дистрибуције. Фестивали дефинишу саму суштину Балкана (а и Балкан дефинише саму суштину фестивала!), а то је осећање да се тек у међуодносу са другим нацијама остварује духовни и уметнички идентитет. Балкански филм није фестивалски, он јесте фестивал, сабор различитости у свом изворном, митском и религиозном облику.

Догађаји као што су „Дани западнобалканског филма” носе одређену врсту загонетности. Закључци који од њих исходе не могу се предвидети, јер се они не тичу спољашњих колико унутрашњих промена. То је зато што је Балкан на граници истока и запада, и пошто не припада ни једном ни другом систему, он је кључар контакта ове две стране света – од Балкана можда не зависи геополитика света, али зависи начин на који свет посматрамо и одређујемо.