Комад ужареног угља

ЛИЧНОСТИ: БИЉАНА ЈОВАНОВИЋ
Први роман Биљане Јовановић (28. јануар 1953. – 11. март 1996) „Пада Авала”, објављен 1978. године као дело двадесетшестогодишње „почетнице”, пао је међу читаоце и критичаре као права мала књижевна бомба, као нешто потпуно ново и неочекивано. Тако смео и еротизован роман говорио је о једном новом типу женског лика, бунтовном, самосвојном и еманципованом, али и усамљеном, о Јелени Беловук, жени која се не мири са запарложеном и хипокризираном средином.

Роман је објављен у „Просвети” и за кратко време имао је чак три издања, а о десетогодишњици смрти књижевнице „Народна књига” објавила је и четврто издање. „Званична критика није знала шта да ради са овим комадом ужареног угља”, рећи ће касније Светлана Слапшак.

После књиге „Пада Авала”, заштитног знака Биљане Јовановић, која је у то време награђена признањем „Младости”, као најбоље остварење младог аутора, уследили су такође запажени романи „Пси и остали” (био је у најужем избору за роман године), затим „Душа, јединица моја”, па драме „Лети у гору као птица”, „Централни затвор”, „Урлике Мајнхоф” и „Соба на Босфору”. Иза Биљане Јовановић остала је и збирка поезије „Чувар” и антиратна преписка са Радом Ивековић, Марушом Кресе и Радмилом Лазић „Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер”. Прошле године „Народна књига” из Београда објавила је реиздање романа „Пси и остали”. 

Овај роман користи препознатљива својства романескне нарације из претходног „Пада Авала”, и унутрашњи приповедачки глас главне јунакиње, кроз чију визуру се прелама судбина једне савремене београдске породице, њени емотивни ломови и трагични догађаји.

У роману „Душа, јединица моја” Биљана Јовановић прати породицу Краљ и њену пропаст, од Пљеваља до Београда, у времену највећег превирања у Југославији од 1946. до 1954. године, у време Информбироа, када су људи олако потказивали једни друге, па и сами себе. Временом Информбироа, као позадином приче о потрази за идентитетом и немогућности комуникације са светом, Биљана се бавила и у својој драми „Полети у гору као птица”, која је средином осамдесетих била изведена на сцени „Атељеа 212”.

Милисав Савић приметио је да је Биљана Јовановић у својим прозним књигама као „највећи злочин владајуће идеологије сматрала њене намере да уништи породицу као ћелију основних људских вредности; уништењем породице уништава се човекова интима”. Како то изгледа у миљеу урбаног Београда, упечатљиво је дочарала у споменутом роману „Пси и остали“.

У интервјуу „Политици”, 1979. године, ауторка признаје да све што ради чини да би избегла усамљеност, јер смо „по дефиницији сами”. Своју јунакињу Јелену Беловук, коју су „оптуживали” да је неуротична, бранила је пре свега од оптужби да је незрела:

„Питам се шта одиста значи бити зрео? Моја јунакиња једноставно поседује несвакидашње непристајање на живот. Понекад се заиста бринем за њу, јер у типичном свету нетипичност је строго кажњива.”

 Била је оличење космополитског Београда, оног који ће руку пружити свакоме, без обзира на то које је вере или нације, оне београдске интелигенције која је само тежила да успоставља везе. Због тога се и супротстављала „тривијалности, полуинтелигенцији, кичу и примитивности у култури и политици”.

Борка Павићевић и Радмила Лазић о њој говоре као о „бунтовница са разлогом”, о личности којој је побуна била начин живота, њена поетика, која је улила свој дух и енергију у одбрану људских права. Најпре осамдесетих, у Одбору за заштиту уметничких слобода, а затим у Цивилном покрету отпора и антиратним акцијама. Била је против гетоизирања држава, народа и људи... омиљена у Скопљу, Љубљани, Приштини, Дубровнику, Загребу... Кажу да је „поседовала осетљивост храбрих и нежност осетљивих”. 

Иван Чоловић за Биљану Јовановић рекао је: „Била је најслободнији човек кога сам познавао.”

А почетком деведесетих у НИН-у, против рата, писала је овако:

„Српско-хрватски рат, на малом простору и за цигло неколико месеци, концентрисао је готово све облике претходних локалних и светских ратова: средњовековне опсаде градова, сабирне логоре, пљачку, рушење градова и насеобина до темеља, аварску, односно старословенску окрутност. Реторичка машина, коју су давно укључили интелектуалци, чауши, доушници и плаћеници оба режима најпре је поништила индивидуу! Ако је гдегод још и има, већ су јој оденули рухо ’издајника’... Призори и слике што их гледате у изравном преносу из пакла, ако вас досад нису одвели на ’пут издаје’, онда су вам потхранили мржњу отаџбинског типа, или, ако сте потонули у равнодушје, врата разноликог ратног профитерства вам се отварају сама... Стрепња за себе и за друге, за живе људе, први је знак да сте на добром путу, насупрот цинизму и равнодушности оних који су нам овај пакао закували...”

У знак сећања на Биљану Јовановић СКД је уз подршку Министарства културе утемељио књижевну награду са њеним именом, с циљем да афирмише оне вредности које су биле део аутентичног књижевног говора ове списатељице. Први добитник награде био је Срђан Ваљаревић, а ове године равноправно су награђени Угљеша Шајтинац и Немања Митровић.