Ко је крив за јачање деснице у Аустрији

Председничка изборна трка у Аустрији званично је завршена у уторак у подне, али времена за предах нема: политичком Бечу предстоји ново искушење. Парламентарни избори биће по свој прилици превремено расписани, највероватније за трећи викенд у мају идуће године.

Према коначним резултатима, објављеним јуче – 53,78 одсто гласова за новог председника Александра Ван дер Белена и 46,22 за његовог пораженог ривала Норберта Хофера – могло би се просудити да ће етаблиране грађанске странке и на следећим изборима однети јасну победу над Слободарском партијом, странком крајње десног спектра. Међутим, коментатори спортског духа у метрополи на плавом Дунаву, и не само они, описују одржане изборе за новог шефа државе као прелиминарно сучељавање умереног политичког центра и крајње деснице. Најављују да ће одлука о победнику пасти у такозваном реваншу – после следећих парламентарних избора.

Анализе бирачког расположења на управо одржаним председничким изборима занимљив су показатељ са каквим бирачким телом ће се суочити парламентарне странке на следећим изборима: 64 одсто Аустријанаца дало је глас Александру Ван дер Белену – само да би спречили тријумф председничког кандидата крајње деснице. То наводи на закључак да три странке које су стале иза Александра Ван дер Белена – Зелени, социјалдемократе и народњаци – ипак неће моћи да рачунају на ефекат који по традицији прати победника претходних избора у Аустрији. Са друге стране, присталице Норберта Хофера махом су гласале – из политичког убеђења. То би, поједностављено тумачено, значило да је кандидат екстремне деснице освојио безмало половину гласова бирачког тела, док су популарност и ауторитет три странке левог и десног грађанског центра превагнуле за нешто више од седам одсто.

Остале анализе бирачког расположења, спроведене у минуле две године, показале су да је Слободарска партија као једина странка могла константно да рачуна на наклоност од 30 и више одсто бирачког тела. С обзиром на подељеност унутар Народњачке странке, садашњег коалиционог партнера у влади социјалдемократског канцелара Кристијана Керна – половина њених истакнутих политичара подржала је Норберта Хофера као председничког кандидата, упркос препоруци шефа странке Рајнхолда Митерленера да се гласа за Ван дер Белена, што је тумачено као партијски пуч – али и уважавајући чињеницу да многи посланици народњака сматрају да би после следећих избора требало формирати коалицију са слободарима, као у време мандата владе Шисел–Хајдер почетком новог века, Слободари су фаворит на следећим парламентарним изборима.

Могућност да странка крајње деснице формира владу у Аустрији плаши Европу, с обзиром на ефекат који би могла да има на друге европске државе, посебно на Француску. Али, са друге стране, још више забрињава чињеница да у Аустрији данас безмало половина бирачког тела подржава ту екстремну десницу. То је више него било где другде у западној Европи. Овакав развој намеће сам по себи питање шта је довело до таквог развоја.

Аналитичари у Аустрији и иностранству сагласни су у оцени да је нагли раст популарности алпских десничара, између осталог, резултат улепшавања и прећуткивања немиле историје, посебно у периоду после Другог светског рата. Ратни злочини су константно порицани, мада је негирање чак забрањено законом. Ратним злочинцима из Првог и Другог светског рата се до данас одају почасти. Један од ретких изузетака је поступак Универзитета Салцбург који је 2015. године – упркос масивној критици у јавности – одузео титулу почасног доктора наука нобеловцу Конраду Лоренцу, због његове нацистичке прошлости...

Другачија тумачења историје, посебно она изван граница Аустрије, квалификована су као пропаганда некадашњих ратних противника, а крилатица која је коришћена као аргумент у расправама је гласила: „Победници пишу историју”. Нажалост, нису победници исписали странице аустријских историјских уџбеника, већ алпски историчари. Индиректну подршку добили су уочи стогодишњице Великог рата, када је оживљена теза да кривицу за тај рат сносе владе свих земаља које су у њему учествовале – посебно Русија и Србија.

Тешко је рећи како би на такав развој политике у Аустрији требало гледати из српског угла. Чињеница је, међутим, да је раст популарности деснице у Алпима одвајкада био погубан по Србију. Ситуација у данашњој Аустрији умногоме подсећа на нека друга времена, посебно у погледу њеног постављања према Балкану – упркос жовијалним тоновима и вербалној подршци коју аустријска десница повремено користи када се поведе реч о нашој земљи. У привредном смислу, али и у погледу уважавања политичког суверенитета, Аустрија се још увек представља на Западу као компетентни партнер земаља западног Балкана у њиховим процесима евроинтеграција. Србија се у том контексту представља као недозрели ученик којем је потребан ментор, блаже формулисано, или оштрије критиковано – тутор. Другим речима, аустријска десница гледа на много хваљену и извесно неизбежну европска будућност Србије као експеримент који подразумева њено приступање континенталној унији народа као ђак понављач и „анфан терибл”.

Крајње је време, дакле, да Србија и на историјском пољу преузме иницијативу и да јасно покаже и (поново) докаже да је демократска Европа настала и уз њене огромне жртве и залагање.