Излишни отпис Гојку Суботићу

СРПСКА БАШТИНА НА КОСОВУ 
Ако занемарим начин јавног опхођења проф. Гојка Суботића са саговорником, попут: смушени, несрећни, незналачки, бесмислице... што је постао стандарди речник српских академика, посебно онда када немају шта да кажу, или им недостају аргументи за расправу, или због намерног заобилажења теме или истине, и пређем преко таквих недостојности Академијиних достојника, па затворим очи због неџентлменског (један наш заједнички пријатељ рече 'арогантног'), одбијања даље расправе (као излишне) која би, и за Суботића, ваљда, требала да буде, посебно данас, од прворазредног значаја, невољно, јер је очигледно узалудно, истичем још неколико чињеница које не превиђа само др Суботић, већ и они који дају основни смер (и) српске културе у актуелним политичким и дипломатским условима.

Да бисмо уопште могли о нечему да расправљамо, потребно је читати све – па тако и наслов у који је обично стављено оно што је најбитније. А наслов мог реаговања био је 'Како заштити незаштићено'. Дакле, није био циљ да се води стручна дискусија о стилским карактеристикама нити идентитету српског споменичког наслеђа на Космету, јер, прво, то се и не ради на страницама дневнополитичког листа, друго, они су увелико расправљени и у њима нема ничега спорног са становишта науке, већ да се утиче на формирање онакве државне политике која ће то наслеђе ефикасно очувати и заштитити. Оно што проф. Суботић не види, а управо он на то нема права, поредећи га, рецимо, са министром Самарџићем или амбасадором Батаковићем, болна је чињеница да, поред тога што је део споменичке баштине на Космету византијски и српски (што није, како је Суботић погрешно мислио, предмет мог прошлог реаговања) већ и косовски. Како? Зашто? Шокантно, али нажалост истинито. Јер, по сваком закону о заштити културног наслеђа, било које нације, на територији неке државе, или парадржаве, какве су, на пример, аутономне покрајине или 'лажне државе', о њој воде бригу институције које делују на том подручју. Тако о српском наслеђу у Хрватској, Мађарској, Румунији воде рачуна тамошње установе заштите. Па и о Хиландару, о коме нам је једно предшколско предавање одржао академик Суботић, главну реч воде грчке институције заштите, а у овом случају има их две. И то професор Суботић најбоље зна, јер су му врло добро познати проблеми са каквима се наши заштитари суочавају када раде у овом манастиру, посебно до 2002. године. Данас нарочито када се половина овог манастира гради из пепела.

И док је Косово било аутономна покрајина у Републици Србији, о споменицима културе бринула су, поред републичког у Београду, чак три подручна завода – покрајински, приштински и призренски. Данас ове послове на Косову обједињава само један Институт за заштиту баштине у Приштини. Он, наравно, од када је формиран, ради свој посао. А како ради, то Србију, њене политичаре и стручњаке, али и државу са националним и културним интересима на Космету, треба да брине и о чему треба водити расправу, те тако наћи решење које ће максимално задовољити наведене интересе. На пример, да ли је Закон о заштити баштине на Косову у складу са међународним конвенцијама (а нацрт тог закона који сам имао прилике да видим пре четири године није био усклађен са интернационалним прописима у овој области), затим, тада је била предвиђена примена нове категоризације споменика културе, што је за нас најопасније јер она претпоставља и састављање једне посебне листе – за ургентну заштиту од које ће зависити приоритети у обнови. (Ово су документа која треба читати, а не проспекте власти у Приштини на које се ослања академик Суботић.) Да ли је тешко предвидети како ће ове листе изгледати, тј. чему ће садашњи косовски заштитари дати предност? Затим, како је та служба организована, ко све у њој ради и са каквим квалификацијама? У тражењу одговора на ова питања и налажењу решења стоји иницирање новог концепта (интернационалне) заштите културне баштине на Косову и Метохији о коме смо интензивно разговарали између 2001. и 2004. године. Наравно да је и проф. Суботић учествовао у тим разговорима, и занимљиво, тада није имао примедбе које је сада изнео у одговору на моје реаговање. Тим пре је промена његовог мишљења била неочекивана и, нарочито, опасна за будућу заштиту баштине на Космету. Око тога (научних чињеница) заиста 'не треба да постоји политички договор' како напомиње јер је погрешно разумео – већ одговор (политички, али и стручни) на оно како! из мог претходног наслова, одн. текста.

У овом тренутку занемарићу све друге, бројне контрадикторности у одговору проф. Суботића (из чега је проистекао и овакав наслов), али не и ону приватну кич-епизоду. Јер, на шта би се свеле расправе које претендују на озбиљност, како их је Гојко Суботић применио на крају текста, ако би се оне наставиле у истом маниру, на пример: недавно је једна професорка соло-певања са београдске академије у суседној соби у мом стану чула клавир и вокалну пратњу; можете замислити њено запрепашћење када смо јој, на констатацију како нам ћерка има талента за певање, објаснили да је то глас наше деветомесечне унуке.

И на крају, кратко лично обраћање. Ви сте већ имали прилике, пре тридесетак година, да ми 'понешто објасните', како кажете у одговору, с обзиром на то да сте ми управо Ви предавали српску средњовековну уметност, и за дивно чудо, на испиту дали оцену 9 (девет) коју сте тада у индексу и својеручно потписали. (Које би се све импликације – добронамерне и злонамерне, 'неистине и бесмислице' – из ове чињенице могле извући?) Професоре, немојте и Ви 'гасити светла наде', она се већ две деценије убрзано утуљују у Србији – почевши од Милошевића па до Вашег Комшије!