КАЛОПЕРА ПЕРА

У напеву чу се: Калопера Пера!
и вече се створи у петровску лилу.
Давнине нам драгуљ, а туге нам сеја
у певање пусти Равијојлу вилу.

Дошумеше творбе са горских весеља
у Жубер и Видрак, каравиље дева:
и Ваљевки дичних, и Јелена, Јела,
и Јелица, Ружа, и свих Параскева...
Потеку видици да пресвлаче време
у одежду Ане, у лик Теодоре,
да поречја, горја у жар-дијадеме
и печате слију: те држи се, боре,
o трпези части кад с пропланка вида
Кандосија сија – а зри Симонида.

С Јасеновца брда, где овце се роје
и пландују душе, а муње се брусе,
небеса се слегну кад облаке доје
Анђелије беле, Јерусавље русе.

Откључај се крстом, учетворен гробе,
да расејеш диљем од праха пергамент.
Ту Косовке две су, с кондирима обе:
и худница Бела, што нариче ламент
и суши борике, и Девојче с реке
са клобуком павшег, а мило му перје,
те несвесно слути, уз трзаје звеке,
да с црвене росе већ зракају перле,
да Свелазар шаље, кроз источна врата,
два бoжура бојна: женика и брата.

Са река нам сузних, тих Кокита с плачем,
тек сени зацвиле, уз покрете шљунка
и јежење песка. – Ту Морана с ткачем
изврзује пређу из журнога шумка.

Златокрилке кршне, монахиње потом,
зар сроза се свећа од душиног воска?
Зар сув ли калопер да шушти животом
кроз вапај те згоре у пламену Бошка?
О Кнежева Госпо и жалости друго,
зелени се време са звездом у дубу,
са липом у звезди, и вазноси, туго,
Јеврoсиму мајку и Дамјана љубу,
а с Босфора пече (у немери мера!) 
Оливера вила, Калопера Пера.
Кроз јасење китно и вилинске власи,
кад поноћна гумна роморика крепи,
са месечних коса продихују даси
деспина нам горких – и нимфи и елфи.

У визији краја, где бди Љубостиња
над племеном које обухвата тама,
у атласу с тугом, у аури иња,
Јефимија бледи над чином док драма
у пропаст се руши. – О везиљо трпње,
уградила јеси горчину и отров,
губитак од срца, уз уједе ћутње, 
у икону малу, у завесу, покров;
драгуљима жижиш док годишта тону
кроз засторе мрака у мрак-васиону.

У сазвежђа мртвих и румен од глине,
кад устукне Месец и прогледа сенка,
одвезу се ружом бродарице с Дрине,
с Колубаре гола баждарица Жељка.

А Јерина, мада и проклета била,
у разроко доба с олујом о куку
и она је жубор, и она је вила
јер подиже куле о махнитом хуку,
што насрће срчан, кад однекуд дође,
да попије Дунав и обере грожђе.

Кад попусти пажња ђавољем устројству
и дежурној злоби кад ритмови стану,
и укаже свет се у друкчијем својству,
из краљичког кола виленице бану,
те тројичка јутра и подневи, широм,
у навиљке скупе енергију бившу,
од које се – љељо! – под небеским виром
преобрази привид у слова што дишу.

Из повесне драче, из грмена чичка,
провирује тужно Султанија Мара,
што заснова љубав у зрну камичка
и окупи брижно, у храм без олтара,
сиротињу, писце, обитељ, властелу;
и разапе удес о Дубровник, Млетке:
да одслика царство у Јежеву селу,
уз јечмену сламу за ближње и претке,
да немилост склопи у крст и у датум –
та робиња коби, madregna и hatun.

Тек додоле чујем кад киша се кани
да дојкама пљусне у доб што прохуја,
да ороси трен се и замор се стани
у грозд полуголих Каравиљки, Струја...

Из црквица сремских кроз дух Ангелине
што раздаде благо на убоге, ниште,
истекла су мира у слом од целине,
куд бесови тутње, а сироти пиште.
О трајање пусто, о пустоши трајна,
распечати повест да лета се скупе
на Божији зденац и виђења чарна,
да заплачу збирно планине и жупе.

Лазарице ко су? Лазарице шта су?
Уз јагњила бела (шта јагњила беху?),
из некојег чина, у некојем часу,
измиле и оне са чедом у смеху.

Са столећа трију, у пепео слеглих,
роморење слушам и запевку танку,
и потмуо жамор у коров полеглих...
Тек прозриче лето по светлосном чанку,
дивљакуше пчеле куд дивизму срчу,
те пусте се, кришом, биљарице Славке
(и Загорке, Перке...) по биљу у врчу
врелине и зрења, где горкуље травке
наваљују уљем да прокапљу штедро
у убоје љуте, у напрсло ребро...

Трепетљике проспе с петролејке жижак
у шимшир-тишине са тридесет преља,
где предиво вуче из таме језичак
вретеном што бруји од руја и жеља,
а с роморне ноћи тек чује се басма
што упреда месец у мисирска пасма.

Засјаји ли ишта кроз букву и смрчу,
кроз гудуре, кланце и забит у грчу,
то крчмарке две су: и Јања и Мара!
Из очију њиних језера се црне
и магле се крчме, и навире јара,
а с бедара бритких истрче им срне
пред гомилу глава у повесму дима,
што јелене гоне над пламеном вина. 

Изврзе се Месец из руменог клупка:
коленика живне, потече у ткање,
те жица ушуми из жуборног чунка,
из разбоја срца, у ткалачко стање.

Да јагликом првом живици ожуте,
да врба олиста, да облак са венца
маслачком потече, док најезде љуте
искаљују нарав: јер Слепица Јеца
и Живана Слепа и виде и знају
да брда су очи, да равни су уши
над линијом пева; да оно што ткају
жалости и цвеља, а пурпур је души. 

Не светличе игле, не теку канчела,
а плетиља сура цветоплете пара.
У плетиву густом изумиру села
и навире влага из уморних шара;
а везиље две нам, Иконија, Олга,
замиришу смиљем што створио бол га.

А Врдничка Вила, а Вукова Мина
и Ковиљке лепе из чар-споменара...
У „Корпу са грожђем“ још зре Катарина,
а притиче крепост из далеког нара
кроз намрштен ваздух од начетих фрески,
кроз Надеждин „Призрен“, „Грачаницу“ њену
и „Дрво на брегу“... Тек одсјаји рески
отварају поглед у сан-екумену,
што крошњама сенчи и „Ресник“ и „Жетву“...
куд Надежда, сестра у тифусној дружби,
по ливади сцвалој у заумну метву,
зауставља боје у врућице журби.

Врх трпеза пољских у жетвено доба
нарасте у зраку и разломи хлеб се,
а обзор расцрта рукавцем тескоба
и баци се српом где сложио леп се
жртвеник од снопља, у заранку црвен.
У некакав васхит тај трен је вазнесен
и траје у гласу што јагли се срмен,
а давно се чуо и био разнесен...
(Мобарице биле и били мобари...)
Постоји ли ишта у сенкама твари
да опстаје макар у понекој шари?

У држави младој, у пресудном веку, 
три кнегиње беху, две краљице беху.
Проминуше оне у година теку
са споменом добра, а с раном о греху...
Зар Србија није и Шарени конак
под капијом звезда: за Љубицом жита
таласају бурно; Персидин су орах
култура и знање; а с Јулијом свита
на крунидбе сећа; кроз горчицу зала
за Наталијом се указује Драга 
док дивљају боје у гримизу сага,
а влаже се очи с дубином од жала.

Пожурило вече,о глог се разболо,
те невесту јесен не одводи у двор,
а виле се труде, уз проломку коло,
да размакну звезде и удаље сумор...
Под огњиштем неба шарениш се, Башто,
а немоћ се трже и жалост светлуца.
Ломата се разум по питању зашто
пахуљица Земље из понора врца.

Послужавник један, од лима и зелен,
а краљевским паром што одсликан био,
просјајује рђом кроз загробан селен,
те пропао траје, у сећању мио.
Ту Марија с венцем, под двоглавим орлом
и круном са крстом, у отменом ставу 
што ћутањем значи, ублажује пролом 
и шум кастастрофе низ полетну страву...
Судбина је наша неопеван пелен,
а пониру речи и јењава патос
док жуте брежуљци и суши се невен
са линије кратке рођење – парастос!

Претворило све се у прах што је смлевен
у тишак ништине, у обред незнања
над засторјем краја куд текао јелен,
где бивша будућност у глувилу сања
да укреше очи о небеску чашу,
да испрати повест кроз тму неосвића
у предео Ума, у колевку нашу,
где утаче свест се у трзај Свебића.

Ведрином се светли пред ланетом стрелац.
По мишљења пољу не беле се раде,
а љубави врле горчинин су зденац:
то Аница нутри, то Ксенија знаде,
а претрне учас и црн земљоделац
пропупе ли леске сазнања и наде.

У вилокруг биља, и ткаљо и прељо,
долете ли икад Калопере шумне,
то шумљење пукне у припевак „љељо“,
што кошуте крене из вртаче тмурне.

Калоперо Перо, чудеса се творе:
преображен свет је у милост што блажи,
те гробља се зоре кроз ум Исидоре,
а Десанка плаву перунику тражи,
по уклетом знаку прашине и плеве,
за све Магдалене и све Геновеве.

Врх вилинског витла, и ткаљо и прељо,
низ одроне сунца по чашкама сфере,
над кружницом плача, где купе се – љељо! –
витопере струком Калопере Пере
и стрељају срцем, из срчике коби,
у докољен звездан по Нечаји води:
а изгони извор из очију свода
Мнемосина српска, Жеравија вода.