Отворене вене Латинске Америке

Тек што је Барак Обама преузео дужност председника САД, венецуелански лидер Уго Чавес срео га је на самиту свих америчких држава у Тринидад и Тобагу и у знак бољих односа између јужне и северне Америке поклонио му је једну стару књигу Едуарда Галеана, уругвајског писца, левичара и интелектуалца. „Отворене вене Латинске Америке” су још од 1971. године, када су објављене, постале нека врста Библије латиноамеричке левице. У њој се објашњава да су природна богатства на путу да ишчезну јер је каучук у амазонским шумама или нафтоносна поља у Маракаибу узурпирао северноамерички империјализам.

Одмах пошто је Уго Чавес дао Обами овај поклон, написавши у посвети да жели да буду пријатељи, „Отворене вене Латинске Америке” попеле су се са шездесет хиљадитог на пето место најпродаванијих књига у САД. По том наглом узлету продаје види се колико је велико интересовање владало за левичарске циљеве као и за популистичког родоначелника идеје о социјализму у 21. веку, Уга Чавеса.

Обама никад није прочитао ово штиво, јер Уго Чавес му је Галеанову књигу поклонио у оригиналној верзији, на шпанском језику, а све копије на енглеском језику су у САД плануле. И да је имао времена да се бави Латинском Америком, још увек актуелни председник САД не би могао да савлада Галеанову књигу на језику који не разуме.

Захваљујући левичарским режимима који су власт добили на изборима, после десничарских војних диктатура (Бразил, Чиле, Аргентина, Боливија, Еквадор, Уругвај, Парагвај...) Латинска Америка била је почела полако да се опоравља од угњетавања сопствене олигархије и експлоатације са севера. Данас се са доласком Трампа на власт, одласком Уга Чавеса, Фидела Кастра на онај свет, збацивањем Дилме Русеф и Радничке партије са чела Бразила, готово са извесношћу најављује да ће никад залечене ране Латинске Америке поново да прокрваре.

ЗА ГРИНГОСЕ СМО СВИ МЕКСИКАНЦИ: Сви латиноамерички медији пишу о изливима мржње и насиљу према Латиноамериканцима који живе и раде у САД. У лице професорке са Харварда, из Доминиканске републике, група тамошњих студената просула је врућу кафу уз узвике „Врати се у Мексико”. Професорка је беле пути, али се ставила на чело акције за забрану протеривања из земље и са факултета, харвардских студената латиноамеричког порекла чији родитељи бораве у САД а да нису регулисали своје боравишне и радне дозволе.

„За Грингосе сви ми који говоримо шпански смо Мексиканци”, пише ауторка из Колумбије у часопису „Семана” из Боготе, која је у новембру боравила у САД . Лично се неколико пута нашла усред напада које су изводиле беле групе над својим суграђанима хиспаноамериканцима. Трампова „антимексиканска предизборна кампања” у ствари је уперена против свих „латиноса” како имигранте из другог јужнијег дела континента називају у Америци. Чак и ако не изгради зид дуж границе са Мексиком, и ако не укине споразум о слободној трговини, ако се покаје и извини што је рекао да су сви који долазе са југа силоватељи, трговци дрогом и криминалци, Трамп је већ до сада учинио да се пукотине америчког континента оптерећеног историјским сукобима, додатно развале.

КАПИТАЛИЗАМ СЕ ИЗРУГУЈЕ ЛЕВИЦИ: Капитализам се обахатио и без пардона се изругује левици, сиротињи, жртвама погрома десничарских диктатура, свима онима који би да у непристојно неједнаки свет хтели да унесу праведнију расподелу. То се најбоље могло видети по реакцијама са севера Америке на смрт вође кубанске револуције Фидела Кастра. Није се ових дана чак могло рећи ни оно што је очигледно а да не изазове буру негодовања. Премијера Канаде Џастина Тридоа, разапињу медији и десница само зато што је рекао да је покојни Фидел био „изузетан” и да је постигао значајне резултате у школству и здравству.

Далеко од тога да би над главама левичарских лидера Латинске Америке могли да поставимо анђеоски ореол, али белосветски милијардери не би смели да се тако брутално исмејавају са основним људским правима. На Куби већ педесет година нема генерација неписмених, нити су потребне паре, да би болесно, слепо или хендикепирано дете дошло до најбољег лекара. А да су кубански доктори врхунски стручњаци и да су притом пожртвовани и солидарни, баш онако како то захтева од њих Хипократова заклетва, то су доказали одлазећи да лече људе у најзабитијим крајевима планете, тамо где западни медицинари, јурећи за зарадама, нису хтели ни да привире.

Бесмислено је и бахато називати покојног Фидела Кастра „бруталним диктатором” (Доналд Трамп) и то поткрепљивати жалосном репресијом над дисидентима, у тренутку кад се за школовање у САД, студенти задужују стотинама хиљада долара, које отплаћују целог живота. Још је теже онима који су у најбогатијој Америци, остали без пребијене паре, све продали и заложили, а опет нису успели да скупе довољно новца да своје дете пошаљу на операцију слепог црева. Сувишно је истицати да у Америчкој војној бази у Гвантанаму (Куба) већ више од десет година леже осумњичени терористи, а да им никад није суђено. „Брутални диктатор” није нимало крив за њихово дуготрајно заточеништво.

Капитализмом одавно не тече мед и млеко, већ кајмак купи само један одсто друштва. Ма како да је својим грешкама и интервенцијом са стране, деградирана латиноамеричка левица, идеја о људскијим односима на континенту са највећим и стално растућим неједнакостима неће ишчилети. Можете се исмејавати са Фиделом, Евом Моралесом (Боливија), Рафаелом Кореом (Еквадор), Дилмом Русеф (Бразил) или са превејаном старином Хосеом Мухиком (Уругвај), али то неће много помоћи да се спасе оваква верзија капитализма. А да ли је Фидел Кастро симболично жив, или је заувек претворен у прах и пепео, и да ли ће се у Латинској Америци наћи неки нови његов син, то ће се показати врло брзо. Није више потребно да у ери Викиликса прође историја, пре него што се деси преокрет.