(Не)моћ синдикалних изборних листа

Транзициона Србија већ је одавно постала место где синдикати улазе у коалиције са странкама како би стекли политички утицај, али да неки од њих самостално наступи, чак и на локалним изборима, деловало би као изненађење на збуњеној и подељеној домаћој левици. Могућност да се УГС „Независност” кандидује на „локалу” мимо постојећих партија најавио је нови председник те организације Зоран Стојиљковић.

То изгледа као одступање од традиције успостављене одмах после 5. октобра, када је тадашњи лидер Асоцијације слободних и независних синдиката Драган Миловановић постао министар рада, пошто је „његов” синдикат АСНС, као део ДОС-а, учествовао у рушењу Слободана Милошевића. Зато су као изузетак од правила деловале најаве из 2011, када је помињано да би Савез самосталних синдиката Србије могао и самостално да се кандидује као група грађана.

АСНС је, са друге стране, 2012. отворено подржао ЛДП, док је „Слога” 2014. стала уз ДС. За разлику од тих примера, пролетос, на последњем гласању за састав Скупштине, највећи синдикати су ипак остали по страни.

Дарко Маринковић: Ако синдикат уђе у кандидатуру на изборима било ког нивоа, напушта позицију синдиката (Фото Медија центар)

Зоран Стојиљковић за „Политику” истиче да је разлог за потенцијални излазак на локалне изборе пре свега одраз незадовољства актуелном политичком понудом.

„Разочарани смо оним што остане од предизборних обећања. Не постоји поуздан политички партнер. А утицај великих синдиката је, нажалост, мањи од најмање странчице у некој коалицији у скупштини. Зато на ’локалу’ желимо да проверимо колико је некаква синдикална или грађанска листа опција која може да оствари наше циљеве. Понудићемо сарадњу и другим синдикатима и цивилним организацијама”, наводи Стојиљковић, за којег је „улазак у велику политику”, односно наступ на парламентарним изборима, за сада мање реалан, јер је „то брисан простор где већ постоје етаблиране странке”.

И док у „Независности” јасно одбацују било какву сарадњу с партијама, бивша посланица Ранка Савић, која је као председница АСНС на листи ЛДП-а 2012. ушла у Скупштину Србије, верује да је то тада био једини начин да се активно бори за основне циљеве, као и да у свету не постоји аполитичан синдикат.

„Јасно смо рекли да само изнутра у овако тешком систему можемо да учинимо нешто. У посланичком клубу ЛДП-а имала сам аутономију у односу на чланове странке. А место у Скупштини донело нам је то да 37 амандмана АСНС-а буде прихваћено. За говорницом парламента могла сам да укажем да неке ствари не могу да се реше како је законодавац првобитно замислио. Одговорно могу да тврдим да смо спречили ликвидацију ’Железаре Смедерево’. Чим сам сазнала за то, обавестила сам тамошњи синдикат и организован је протест. Најзад, имали смо једну од најбољих канцеларија народног посланика”, наводи Ранка Савић.

Ранка Савић: Место у Скупштини омогућило нам је да 37 амандмана АСНС-а буде прихваћено (Фото Медија центар)

И данас актуелна председница АСНС подсећа да тај синдикат на изборима прошлог пролећа није подржао ниједну партију, иако се спекулисало да ће поново стати уз ЛДП.

„То је било превише сложено да бисмо постигли договор с било ким и по сваку цену ишли на изборе. Упркос томе што су нам три политичке партије нудиле посланичко место”, додаје Ранка Савић.

Да би синдикати, без обзира на то што имају право и обавезу да учествују у политичком животу, требало да се држе подаље од власти, уверен је професор Дарко Маринковић, директор Центра за индустријске односе. За њега је најбоље решење да се социјални дијалог гради тако што ће синдикати наступати потпуно независно, у односу на друге две стране – послодавце и државу. На питање да ли је било погрешно што је један синдикални лидер после 5. октобра постао министар, Маринковић одговара да је то неприхватљиво.

„Мада је чак тада могло да се тражи оправдање, јер ДОС је личио на један друштвени покрет удружен због рушења Милошевићеве власти. Али у уређеном друштву, с вишепартијском демократијом, то не иде. И сви претходни покушаји такве врсте завршавали су се негативним последицама по синдикате и саме раднике. А што се тиче самосталног учешћа на изборима, не може се седети на две клупе. Јер ако синдикат уђе у кандидатуру на изборима било ког нивоа, напушта позицију синдиката”, каже Маринковић за наш лист.

Зоран Стојиљковић, међутим, истиче да је Србија атипична средина и да су зато неопходна нетрадиционална решења. Тврди да „Независност” нема намеру да по сваку цену улази у политику и буде само једна од многих понуда.

„Простор политике и треба омеђити и странке избацити из сфере која им не припада, спречити поделу плена, партијско запошљавање… Нешто што практично треба да доведе да пред изборе обратите пажњу и проверите кога је тај неко ко се кандидује усрећио седећи у надзорним одборима. Озбиљно ћемо тестирати наше капацитете, и тек ако будемо сигурни да можемо нешто да променимо у квалитету живота, кандидоваћемо се. Иначе, не видим шта је тако револуционарно и субверзивно у захтеву за пристојан рад под уговором”, каже Стојиљковић.

Дарко Маринковић верује да се управо у Србији десила противречна ситуација – да у земљи која је деценијама грађена на самоуправљању и власти радничке класе нема социјално оријентисане партије која је успела да добије озбиљнију подршку бирача.

„После пада Берлинског зида овде је институцији радничких права даван негативан предзнак, повезиван са старим социјализмом. На синдикатима је остало да штите та права, али сам изненађен да су се и они сами показали као врло конзервативни део друштва, са мало промена од времена једнопартизма. Све се своди на питање да ли су синдикати данас у стању да изведу 100.000 људи на улице? Не кажем да то сад треба да раде, само да ли имају ту друштвену моћ. За то време, у једној Француској, где је у чланству синдиката само осам одсто запослених, кад они позову на протест на улице изађе два милиона људи”, закључује Маринковић.