Кад богови деле правду

Свега неколико недостајућих страница једног романа за разоноду било је довољно да потпуно преобрати живот Петера Дебауера, главног јунака најновијег дела Бернхарда Шлинка "Повратак кући" (издавач "Плато", Београд 2007, превела с немачког Споменка Крајчевић). Њихово непостојање учинило је да пред њим изроне и у лице му експлодирају два света; спољни, кроз који се наша цивилизација од настанка осликава, и унутарњи, појединаца и народа, у којем сами себе уништавамо и рециклирамо трагајући за упоришном тачком где ћемо моћи да се, ослобођени од свега и испуњени миром, склупчамо у најзад пронађеном коначишту.

А све почиње идилом какву само детињство може измаштати, сладуњавом и отужном какву само тривијална литература може поднети. У Швајцарској, у једном селу крај језера, живе дека и бака. Код њих, сваког лета, долази унук и, у атмосфери узајамног разумевања и поштовања, све троје живе мирне дане, пуне топлине и љубави. Дечаков је отац, као припадник швајцарског Црвеног крста, погинуо или нестао у Другом светском рату. Осим његових фотографија, из детињства и младости, ништа особито не наговештава његов – нити цели, дакако кратки живот нити поуздани крај.

Образац "Одисеје"

Дани теку, испуњени дедином љубављу према војној историји и склоности да о њој прича дуго и занимљиво. Обавезна педагошка поента старчевог приповедања није, међутим, онаква какву би очекивао одрасли слушалац. Она не одређује прецизно оно што је исправно, већ је њена дефиниција управо у непрецизности, односно релативности свега што се збивало деценијама и вековима пре нас. Једна историјска ситуација, дакле, на прву лопту може бити аморална, неетична и правно недопустива; из друге, поготову временске перспективе она се може преокренути и показати управо јединим праведним и исправним решењем…

Тај галиматијас поука разбиће танка свеска ручне израде, намењена унуку за жврљање. Њени листови на полеђини садрже писаније из едиције романа за забаву и добро расположење, коју за једног издавача редигују бака и дека. Роман који је дете случајно почело да чита говорио је о немачком војнику у заробљеништву, који са друговима успева да побегне из логора и враћа се кући. Попут Одисеја који је лутао годинама пре повратка својој Итаки и своме дому, тако и млади немачки војник савладава бројне препреке да би се укопао пред једном: сликом вољене жене која, у загрљају новог мужа, са двоје деце стоји на вратима стана…

Крај романа остаће непознат; тек по завршетку студија, будући доцент једног дана сасвим случајно поново наилази на странице заборављеног недовршеног рукописа. У њих је – гле, симболике! – увијао аутиће, Индијанце, каубоје и војнике, благо свог детињства које је зажелео да распакује у свом новом стану. Нагла радозналост да открије идентитет писца тог суштински безначајног делца полако прераста у опсесију од часа када у своме граду почиње да препознаје фасаду, двориште, па и зграду о којој непознати аутор пише.

Безазлена игра откривања детаља могуће истине довешће до мучног суочавања са породичном и националном прошлошћу, па тако Шлинков "Повратак кући" коначно почиње да добија своје праве тонове – идила прераста у егзистенцијалну мучнину, несигурност, страх и ужас.

Спори, намерно чак преспори ритам Шлинковог прозног дела подсећа на тешко захуктавање неког прастарог, зарђалог, заборављеног механизма чији замајци, којима је подмазивањем враћен смисао старих обртаја, добијају на брзини и синхроности. Паралела тривијалне књижевности са Хомеровом "Одисејом" писцу, пак, даје неочекиване "шлагворте" на најразличитијим нивоима. Невероватна је лакоћа којом Шлинк гради тезе о историји, о цивилизацији у којој се према такозваном гвозденом правилу (из којег израстају ауторитарне вође) смењују природно право јачега и јудејско-хришћанска љубав према ближњем (сувишно је рећи да је у другој половини 20. века поново завладало право јачег), о правди, нацији, глобализацији...

Повратак себи

Шлинку је, ипак, најдража она игра која добро и зло третира као комплементарно начело: ако свако зло има своје добро, онда би људски род могао да поверује да за њега има наде. Међутим, као што сами морамо да одлучимо шта је истина а шта лаж, и зашто је лаж некад истина и обрнуто, тако на исти начин сами морамо да одговоримо шта је добро, а шта је зло.

Хоће ли нам у овој муци сам бог помоћи, баш као што су се антички Грци тешили да им Зевс одређује усуд захватајући из два бурета пред својим прагом: бурета добра и бурета зла? Коме даје само из бурета зла, тога нагони у пропаст, а коме даје и из једног и из другог бурета, тог чекају и добра и лоша судбина. Сократ ће већ посумњати да је Зевс имао два бурета. Биће, ипак, једно, буре добра, јер по Сократу пропада онај "коме Зевс не даје добро и зло помешано, већ само једно, непомешано, па било да је реч о добру или злу". Шлинк се приклања старом филозофу: "Добро без лошег подједнако је непримерено човеку као и лоше без доброг".

Отуд сасвим јасна пишчева одлука да непознати војник писац буде прво авантуриста са напредним идејама, да би у време Трећег Рајха постао близак нацистичким идејама и, по завршетку рата, постао професор историје права на Универзитету Колумбија. Прикривени садиста, прославиће се тезом о деконструкцији правне теорије којом ће, баш као деда с почетка приче, релативизовати све: и историју и правду, ослобађајући тако од одговорности сваког ко је чинио лоше. Сасвим предвидљиво, у овој (де)конструкцији живота он ће бити и прави отац Петера Дебауера, а својим перверзним тумачењима добра и зла, парадоксално, вратиће заблуделог сина на "прави пут", жени коју воли и породици.