ИААФ још 1928. забранио допинг

У саопштењу Међународне асоцијације атлетских федерација (ИААФ) председник Себастијан Коу до је подршку независном истражитељу Ричарду Мекларену, који се у свом извештају о кршењу антидопинг правила у Русији заложио за даље заоштравање борбе против допинга и најавио да ће у априлу почети Самостална атлетска јединица ИААФ која ће атлетици и чистим спортистима дати најјачу платформу за борбу против допинга.

Коу је тим поводом истакао мало познат податак да је ИААФ прва од међународних спортских федерација која је увидела опасност од допинга и забранила га. Још 1928.

То је заиста тачно. На Конгресу ИААФ у Амстердаму, на предлог Савета ИААФ који је простудирао питање „допинга”, усвојена је дефиниција допинга „коришћење свих стимуланса, који се обично не користе, да се повећа снага акције изнад просека на атлетским такмичењима”. Пионири борбе против допинга су навели у правилу да ће свака особа која то учини бити искључена са сваког места где је на снази ово правило, а да ће ако је такмичар, бити „суспендован са будућих такмичења у аматерској атлетици која су под јурисдикцијом ИААФ”.

Међутим, готово четири деценије ништа није урађено на том плану, иако је допинг у атлетици стар колико и „пешачке утакмице” и старији од ИААФ, било да је коришћен природан допинг, односно биљке које садрже супстанце које отклањају умор и повећавају концентрацију, било тинктуре опијума, кокаин или комбинација стрихнина и алкохола, коју је 1904. на Олимпијским играма у Сент Луису користио победник у маратону Фредерик Лорц.

Све до почетка шездесетих година када су у употребу ушли анаболички стероиди (у слободној продаји у САД од 1958) „антидопинг контрола” је била разговор са осумњиченим спортистом и завршавала се његовом часном речи да није користио допинг.

Тек после смрти данског бициклисте Кнуда Јенсена у трци на 100 км на Олимпијским играма у Риму 1960. у чијем је организму пронађен амфетамин и никотинил тартрат, почело је да се озбиљно размишља о борби против допинга.

Она је започела тек 1966. године на Европском атлетском шампионату у Будимпешти као контрола пола, јер су атлетичарке морале да докажу да су жене. У то време спекулисало се да су због ове „допинг контроле”, уочи Европског првенства, сјајне каријере изненада прекинуле Румунка Јоланда Балаш, светска рекордерка у скоку увис, и Рускиње Тамара Прес, светска рекордерка у бацању кугле и кладива, и Татјана Шчелканова, победница на Европском првенству у Београду 1962…

У то време ИААФ је заједно са Међународном фудбалском федерацијом и Међународном бициклистичком унијом почео да ствара фронт за борбу против допинга, а Међународни олимпијски комитет је 1967. формирао Медицинску комисију за борбу против допинга. Већ на Олимпијским играма 1968. обављана је антидопинг контрола и ухваћен први прекршилац антидопинг правила – шведски такмичар у модерном петобоју Ханс-Гунар Лијенвал. Прва атлетичарка (или атлетичар) која је на олимпијским играма (1976) користила допинг била је пољска бацачица диска Данута Росани, а годину дана пре ње због коришћења анаболика кажњен је бугарски бацач кладива Велко Велев, јер су тек 1975. анаболички стероиди стављени на листу забрањених средстава. До тада су се стероиди користили несметано, поготово у бацањима и спринту, а многи учесници Олимпијских игара у Мексико Ситију 1968. године, познатим по дуговечним рекордима, признавали су да су користили стероиде.