IAAF još 1928. zabranio doping

U saopštenju Međunarodne asocijacije atletskih federacija (IAAF) predsednik Sebastijan Kou do je podršku nezavisnom istražitelju Ričardu Meklarenu, koji se u svom izveštaju o kršenju antidoping pravila u Rusiji založio za dalje zaoštravanje borbe protiv dopinga i najavio da će u aprilu početi Samostalna atletska jedinica IAAF koja će atletici i čistim sportistima dati najjaču platformu za borbu protiv dopinga.

Kou je tim povodom istakao malo poznat podatak da je IAAF prva od međunarodnih sportskih federacija koja je uvidela opasnost od dopinga i zabranila ga. Još 1928.

To je zaista tačno. Na Kongresu IAAF u Amsterdamu, na predlog Saveta IAAF koji je prostudirao pitanje „dopinga”, usvojena je definicija dopinga „korišćenje svih stimulansa, koji se obično ne koriste, da se poveća snaga akcije iznad proseka na atletskim takmičenjima”. Pioniri borbe protiv dopinga su naveli u pravilu da će svaka osoba koja to učini biti isključena sa svakog mesta gde je na snazi ovo pravilo, a da će ako je takmičar, biti „suspendovan sa budućih takmičenja u amaterskoj atletici koja su pod jurisdikcijom IAAF”.

Međutim, gotovo četiri decenije ništa nije urađeno na tom planu, iako je doping u atletici star koliko i „pešačke utakmice” i stariji od IAAF, bilo da je korišćen prirodan doping, odnosno biljke koje sadrže supstance koje otklanjaju umor i povećavaju koncentraciju, bilo tinkture opijuma, kokain ili kombinacija strihnina i alkohola, koju je 1904. na Olimpijskim igrama u Sent Luisu koristio pobednik u maratonu Frederik Lorc.

Sve do početka šezdesetih godina kada su u upotrebu ušli anabolički steroidi (u slobodnoj prodaji u SAD od 1958) „antidoping kontrola” je bila razgovor sa osumnjičenim sportistom i završavala se njegovom časnom reči da nije koristio doping.

Tek posle smrti danskog bicikliste Knuda Jensena u trci na 100 km na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. u čijem je organizmu pronađen amfetamin i nikotinil tartrat, počelo je da se ozbiljno razmišlja o borbi protiv dopinga.

Ona je započela tek 1966. godine na Evropskom atletskom šampionatu u Budimpešti kao kontrola pola, jer su atletičarke morale da dokažu da su žene. U to vreme spekulisalo se da su zbog ove „doping kontrole”, uoči Evropskog prvenstva, sjajne karijere iznenada prekinule Rumunka Jolanda Balaš, svetska rekorderka u skoku uvis, i Ruskinje Tamara Pres, svetska rekorderka u bacanju kugle i kladiva, i Tatjana Ščelkanova, pobednica na Evropskom prvenstvu u Beogradu 1962…

U to vreme IAAF je zajedno sa Međunarodnom fudbalskom federacijom i Međunarodnom biciklističkom unijom počeo da stvara front za borbu protiv dopinga, a Međunarodni olimpijski komitet je 1967. formirao Medicinsku komisiju za borbu protiv dopinga. Već na Olimpijskim igrama 1968. obavljana je antidoping kontrola i uhvaćen prvi prekršilac antidoping pravila – švedski takmičar u modernom petoboju Hans-Gunar Lijenval. Prva atletičarka (ili atletičar) koja je na olimpijskim igrama (1976) koristila doping bila je poljska bacačica diska Danuta Rosani, a godinu dana pre nje zbog korišćenja anabolika kažnjen je bugarski bacač kladiva Velko Velev, jer su tek 1975. anabolički steroidi stavljeni na listu zabranjenih sredstava. Do tada su se steroidi koristili nesmetano, pogotovo u bacanjima i sprintu, a mnogi učesnici Olimpijskih igara u Meksiko Sitiju 1968. godine, poznatim po dugovečnim rekordima, priznavali su da su koristili steroide.