Трамп и амбасадори

Новоизабрани председник Доналд Трамп наговестио је да ће за новог амбасадора у Народној Републици Кини именовати Терија Бранстада, гувернера државе Ајова. Бранстад већ дуго одржава везе са лидером Кине и на ту номинацију, која претходи номинацији шефа дипломатије, гледа се позитивно. Кад је реч о државном секретару, у овом моменту се највише дискутује о бившем гувернеру Масачусетса и председничком кандидату Миту Ромнију, некадашњем градоначелнику Њујорка Рудију Ђулијанију и челнику компаније „Ексон Мобајл” Рексу Тилерсону.

Нови председник треба да попуни многа дипломатска места, с обзиром на то да САД имају дипломатске односе са 180 земаља, које опслужује 265 амбасада, конзулата и мисија. Сви амерички амбасадори су изабраници председника и могу да буду повучени у сваком моменту. Свако ново амбасадорско постављење захтева међутим номинацију од стране председника и позитивно гласање о њему у Сенату.

Трамп не може никог да формално номинује док формално не преузме дужност полагањем председничке заклетве 20. јануара у подне. Тек после тога може да почне слање имена кандидата за амбасадоре и друга председничка именовања најпре Еф-Би-Ају на проверу достојности, а потом, у специјалној форми, Сенату, где се они, пре формалног гласања, испитују пред надлежним комитетом.

Све садашње америчке амбасадоре поставио је Барак Обама и сваког од њих нови председник после инаугурације може да повуче у сваком моменту. У ранијим администрацијама, промена амбасадора обављана је брзо, у другима то није био приоритет. Председник може да именује кога год жели, али је суочен с притиском да у максималној мери задржи дипломатске професионалце који припадају спољнополитичкој служби, па се зато увек пажљиво мотри однос каријерних и политичких дипломата. Постоји неписано правило о односу 70:30, које сугерише да не би требало да буде више од 30 одсто „политичких” амбасадора.

У скорашњој историји, председник Обама је имао 37 одсто политичких амбасадорских именовања у првом мандату и 53 одсто у другом. Његов претходник Џорџ Буш млађи је имао 36 одсто политичких изабраника, Бил Клинтон 29 одсто, Буш старији 31, а Џералд Форд 38 одсто.

Оваква пракса је стални предмет критика, због уверења да су „политички” амбасадори то постајали не због својих квалификација и способности, већ да су их за то препоручивале њихове новчане донације председниковој изборној кампањи. Коректив за ово је од председника независан процес потврђивања номинације у Сенату, где се одмерава да ли је предложена личност одговарајућа за главну дипломатску улогу у некој конкретној земљи.

Није међутим познато да ли земље у које амбасадори одлазе више воле да то буду професионалне или политичке дипломате – критеријум пожељности чешће је да ли и у коликој мери долазећи амбасадор има директне контакте и личне односе с председником.

Нека недавна именовања привлачила су пажњу зато што је била реч о познатим и популарним личностима: Обамина номинација Каролине Кенеди, ћерке председника Џона Кенедија, за амбасадорку у Јапану, Клинтонов избор Памеле Хариман, бивше снахе Винстона Черчила за амбасадорку у Француској, као и Бушово именовање Ширли Темпл, познате глумице, за амбасадорку у Чехословачкој.

*Директор у глобалној консултантској кући Berkeley Research Group