Tramp i ambasadori

Novoizabrani predsednik Donald Tramp nagovestio je da će za novog ambasadora u Narodnoj Republici Kini imenovati Terija Branstada, guvernera države Ajova. Branstad već dugo održava veze sa liderom Kine i na tu nominaciju, koja prethodi nominaciji šefa diplomatije, gleda se pozitivno. Kad je reč o državnom sekretaru, u ovom momentu se najviše diskutuje o bivšem guverneru Masačusetsa i predsedničkom kandidatu Mitu Romniju, nekadašnjem gradonačelniku Njujorka Rudiju Đulijaniju i čelniku kompanije „Ekson Mobajl” Reksu Tilersonu.

Novi predsednik treba da popuni mnoga diplomatska mesta, s obzirom na to da SAD imaju diplomatske odnose sa 180 zemalja, koje opslužuje 265 ambasada, konzulata i misija. Svi američki ambasadori su izabranici predsednika i mogu da budu povučeni u svakom momentu. Svako novo ambasadorsko postavljenje zahteva međutim nominaciju od strane predsednika i pozitivno glasanje o njemu u Senatu.

Tramp ne može nikog da formalno nominuje dok formalno ne preuzme dužnost polaganjem predsedničke zakletve 20. januara u podne. Tek posle toga može da počne slanje imena kandidata za ambasadore i druga predsednička imenovanja najpre Ef-Bi-Aju na proveru dostojnosti, a potom, u specijalnoj formi, Senatu, gde se oni, pre formalnog glasanja, ispituju pred nadležnim komitetom.

Sve sadašnje američke ambasadore postavio je Barak Obama i svakog od njih novi predsednik posle inauguracije može da povuče u svakom momentu. U ranijim administracijama, promena ambasadora obavljana je brzo, u drugima to nije bio prioritet. Predsednik može da imenuje koga god želi, ali je suočen s pritiskom da u maksimalnoj meri zadrži diplomatske profesionalce koji pripadaju spoljnopolitičkoj službi, pa se zato uvek pažljivo motri odnos karijernih i političkih diplomata. Postoji nepisano pravilo o odnosu 70:30, koje sugeriše da ne bi trebalo da bude više od 30 odsto „političkih” ambasadora.

U skorašnjoj istoriji, predsednik Obama je imao 37 odsto političkih ambasadorskih imenovanja u prvom mandatu i 53 odsto u drugom. Njegov prethodnik Džordž Buš mlađi je imao 36 odsto političkih izabranika, Bil Klinton 29 odsto, Buš stariji 31, a Džerald Ford 38 odsto.

Ovakva praksa je stalni predmet kritika, zbog uverenja da su „politički” ambasadori to postajali ne zbog svojih kvalifikacija i sposobnosti, već da su ih za to preporučivale njihove novčane donacije predsednikovoj izbornoj kampanji. Korektiv za ovo je od predsednika nezavisan proces potvrđivanja nominacije u Senatu, gde se odmerava da li je predložena ličnost odgovarajuća za glavnu diplomatsku ulogu u nekoj konkretnoj zemlji.

Nije međutim poznato da li zemlje u koje ambasadori odlaze više vole da to budu profesionalne ili političke diplomate – kriterijum poželjnosti češće je da li i u kolikoj meri dolazeći ambasador ima direktne kontakte i lične odnose s predsednikom.

Neka nedavna imenovanja privlačila su pažnju zato što je bila reč o poznatim i popularnim ličnostima: Obamina nominacija Karoline Kenedi, ćerke predsednika Džona Kenedija, za ambasadorku u Japanu, Klintonov izbor Pamele Hariman, bivše snahe Vinstona Čerčila za ambasadorku u Francuskoj, kao i Bušovo imenovanje Širli Templ, poznate glumice, za ambasadorku u Čehoslovačkoj.

*Direktor u globalnoj konsultantskoj kući Berkeley Research Group