Политичке игре око спорта

Теза да је све политика потврђивана је безброј пута и у спорту и, нажалост, потврђује се и данас иако су националне спортске организације по правилу невладине организације и иако међународне спортске федерације и глобални спортски лидер Међународни олимпијски комитет у својим статутима и повељама имају ставове и чланове који их ослобађају праћења диктата политике.

„Олимпијаде су мирољубиве нарави. Народи шаљу на борилишта своје најбоље спортисте и то нема никакве везе са ратом, миром и међународним политичким правом. Но, осврнем ли се, уочавам да су Игре увек биле упрљане политиком, да су увек биле политичке. Биле су то у Мексику, биле су то у Минхену... Уосталом, довољно је погледати свет. Има ли икаквог облика културе, уметности и науке који изблиза или издалека нема везе са политиком? У сваком подручју има те везе. Ако је, дакле, политизација општа, можемо је користити било чиме за политичку санкцију. То је управо овај случај...” рекао је Жан Пол Сартр 1980. залажући се за бојкот Олимпијских игара у Москви, изневеравајући идеале и идеју олимпијског покрета.

Али и пре и после Картеровог позива на бојкот Игара у Москви, због совјетске интервенције у Авганистану, на спортским борилиштима, не само олимпијским, ратовали су блокови и идеологије, доказивали супериорност својих идеја и идеологија, а у то су се укључивали и појединци борећи се за политичке ставове које су заступали.

У пионирско доба спорта и олимпизма почетком 20. века, док спортске организације нису имале данашњу моћ, ни данашња правила, дешавало се свашта. На Првим олимпијским играма у Атини 1896. године тенисер Џон Боланд није пристао да на победничко постоље изађе под британском заставом, па су домаћини пронашли ирску заставу и подигли је на јарбол иако је Ирска тада била део Британске империје, а он члан британског тима.

На Играма у Паризу 1900. спортисти Бохемије (садашња Чешка, тада део Аустро-Угарске) уз благослов домаћина напустили су екипу Аустро-Угарске и такмичили се под својом заставом. Исти уступак учинили су им и Британци у Лондону 1908, а благослов за спортски „сецесионизам” добили су и Финци који су иступили из екипе Русије, па су се на Стадиону „Вајт сити” вијориле и заставе непостојећих држава Бохемије и Финске.
Али, било је и драстичног кажњавања спортиста због политике коју су водиле владе њихових земаља.

На Седмим олимпијским играма 1920. године у Антверпену забрањено је учешће земљама које су „скривиле светски рат”. Земље победници писали су и историју олимпизма и спортистима Немачке, Бугарске, Аустрије, Мађарске и Турске било је забрањено учешће, а Немцима је забрањено и учешће на следећим Играма 1924. године у Паризу. Међународни олимпијски комитет је уважио став домаћина да су ратне ране још свеже и да је боље за олимпијски покрет и немачке спортисте да не долазе у Француску. Међутим, олимпијским оцима није пало на памет да 1920. искључе са Игара и Јапан који је извршио агресију на Кину (далеко од очију, далеко од срца), па су Кинези у знак протеста отишли из Антверпена.

Међутим, Јапанци нису избегли казну због погрешне стране у Другом светском рату па заједно са Немцима нису добили позивницу да учествују на првим послератним играма у Лондону 1948.
У првом веку олимпијског покрета он је био под снажним утицајем Запада и његове идеологије. Тако Совјетском Савезу није понуђено чланство у МОК све до 1947. године (прво учешће 1952), а захтев ДР Немачке за пријем у МОК одбијан је три пута јер је припадала „погрешном” политичком блоку, док је Западна Немачка примљена већ 1951. И када је ДР Немачка постала члан МОК (1955) њени спортисти све до 1968. нису могли самостално да учествују на Олимпијским играма, већ су 1956, 1960. и 1964. морали да се такмиче у заједничком немачком тиму по принципу: две земље, два политичка система – један тим, као што се сада покушава да чини са спортистима две Кореје.

У Риму 1960. представници Тајвана на свечаном дефилеу уместо имена Кина, на којем су инсистирали и које им није дозвољено (НР Кина тада није била члан МОК), носили су натпис „под протестом” и то је прва писана политичка „провокација” на Играма.
Због политике апартхејда владе у Преторији, спортисти Јужне Африке избачени су са олимпијске и спортске сцене уочи игара у Токију 1964. године, а нико није ни помислио да казни и САД на чијем је југу расна сегрегација била званична политика. Због тога је Касијус Клеј (алијас Мохамед Али) бацио у реку своје олимпијско „злато” из Рима када су га због боје коже напали неки „бајкери”, због тога су 1968. амерички спринтери Томи Смит и Џон Карлос, победник и трећепласирани на 200 м, на победничком постољу саслушали химну „Застава посута звездама” погнутих глава не гледајући „звезде и пруге” које се дижу на јарболе, високо подигавши деснице у црним рукавицама, симболом „црне моћи”. Смит и Карлос су на тај начин протестовали против слабо прикривеног расизма у САД и америчком олимпијском тиму.

„Бели Американци подносе нас само док побеђујемо и тада смо за њих и ми Американци. Ако учинимо нешто лоше, онда смо црнчуге” – изјавио је Карлос новинарима пре него што су Смит и он избачени из америчког тима.