Културно благо – простор за манипулацију

Откуд сад напрасно култура постаде проблем у процесу придруживања ЕУ? Блокаду је, наравно, направила Хрватска. Односи Србије и Хрватске почели су да отопљавају управо на том плану. И пре него што су политичари узели ствари у своје руке, односи српских и хрватских културних стваралаца кренули су да се развијају; у почетку као алтернатива и андерграунд, да би се нагло и незаустављиво кренуло у разне облике сарадње: позоришну (гостовања позоришних трупа, ангажовања глумаца са обе стране), у музичкој индустрији, књижевној и публицистичкој продукцији и издаваштву, ликовном стваралаштву, закључно са филмском копродукцијом. Глупо би било питање зашто је тако кренуло. Па, једноставно, говоримо истим језиком, ма колико га различито звали, а сваки појединачни простор исувише је мали за ма какво тржиште културе.

Политичари екстремних схватања мисле да се ствар отела контроли и да ту неке ствари морају да се „дисциплинују”. Стваралаштво се дефинитивно „отело контроли”, међутим, култури припада и област очувања културног наслеђа, у којој политичари још налазе простор за манипулацију.

Распадом Југославије нека подручја била су захваћена ратним разарањима и девастацијом културног наслеђа. То је у суштини веома комплексна тема да би се у једном кратком тексту прошетало свим дигресијама. Међутим, кључни проблем који с времена на време отварају хрватски политичари јесте покретно културно благо које је у току рата деведесетих било изнето са територије Хрватске. Изнето благо можемо да поделимо у две основне групе: 1. илегално изнето или, ако хоћемо да га назовемо правим именом, покрадено, и 2. предмети које је служба заштите из Србије пренела и максимално конзерваторски заштитила. Те предмете можемо да сврстамо такође у две подгрупе: 1. предмети изнети из рушевина музеја и сакралних објеката, и 2. предмети који су превентивно изнети из објеката где је претила опасност од разарања. У измештању тих предмета учествовале су институције заштите културног наслеђа чији је рад контролисала посебна комисија коју је именовало Министарство културе Републике Србије. О овим радњама у духу Хашке конвенције Министарство је обавестило Унеско. Како је тада уведеним санкцијама Унеско био суспендовао сарадњу с Владом Србије, ова информација није била респектована. Напротив, те акције нису третиране као добронамерне, што је дало ветар у леђа хрватској пропагандној машинерији. Тек у другој половини деведесетих Савет Европе је упутио свог емисара да се упозна са ситуацијом. Тада је било верификовано стање пренетих предмета. Емисар Савета Европе тада је посредовао у размени информација и неких докумената са хрватском страном. То су заправо били први позитивни сигнали између српске и хрватске службе заштите.

Године 2001. именована је заједничка српско-хрватска комисија за повраћај предмета. Први враћени предмети били су они из рушевина вуковарских музеја. Био је то исхитрен политички чин, знак обостраних добрих намера, али не и на довољно стручан начин обављен посао. Прво, предмети су били извучени из рушевина, многи и уништени од гранатирања. Друго, хрватска страна је приликом повлачења изместила један број предмета у сигурне зоне. И треће, не искључује се претпоставка да су јединице (српске, хрватске, ЈНА и остали башибозлуци) предмете илегално разносиле јер стручне екипе нису могле одмах да приступе минираним подручјима. Приликом повраћаја предмета није био урађен детаљан заједнички стручни увид у предмете, ни упоређивање спискова. Повраћај је био припреман на брзину и у великој тајности, тако да ни ја о томе нисам био упознат, иако сам био директор Републичког завода за заштиту споменика. То је, понављам, био политички чин Министарства културе. Требало је направити медијски спектакл, међутим изостанак обостране стручне верификације оставио је много простора будућим манипулацијама, нарочито међу политичарима.

После Вуковара, заједничка комисија наставила је са радом у много смиренијим околностима. Успостављени су и принципи рада. Предмети су сукцесивно враћани. Заједничка комисија, по обављеном послу, издавала је саопштења за медије, без икакве медијске халабуке. Једноставно, стручњаци су били узели ствар у „своје руке”. Међутим, с времена на време хрватски политичари су по потреби знали да актуелизују ову тему без икакве провере информација. Обично је била реч о одокативној манипулацији бројкама: 30.000, 10.000, 50.000 и сл. И повремено ова тема је помињана као део „отворених питања”.

Као стручњак који је радни век провео у служби заштите споменика – а у време оружаних сукоба био сам секретар Комисије Министарства културе за спасавање угрожених предмета, и од 2008. до одласка у пензију 2013. члан српско-хрватске комисије – тврдим да у овој области нема отворених питања. Заједничка комисија је јасно разграничила предмете које су стручњаци из институција заштите пренели у Србију и на тај начин спасли од физичког пропадања. Покрадене предмете лопови држе у илегали и за такву скупину надлежне су полиције Србије, Хрватске, Интерпола и Европола. Нешто из те скупине предмета пронађено је и враћено. Међутим, то је сасвим други проблем и њихов евентуални проналазак препуштен је будућим деценијама.

Поновно отварање ове теме зато представља недобронамеран политички чин, а носиоци извршне власти морали би да буду много опрезнији кад им се сервирају „отворена питања”.

*Бивши директор Републичког завода за заштиту споменика културе