Ердоган председник до 2029. године

Посланицима у турском парламенту поднет је нацрт предлога за промену устава да би се увео председнички систем владавине.

Та иницијатива ће се наћи на референдуму ако је после дебате у националној скупштини подржи најмање 330 посланика, што у влади сигурно очекују.

„Турска улази у нови период демократије и промене у уставу ће означити крај коалиционих влада. То ће обезбедити јачу и ефикаснију извршну власт у земљи и снажнији парламент”, изјавио је премијер Бинали Јилдирим најављујући расправу посланика о уставним променама.

Ту идеју је лансирао Реџеп Тајип Ердоган још средином 2014. године, чим је изабран за шефа државе. Он то објашњава неефикасношћу државних органа због „преклапања” послова између владе и председника.

Ердоган је, додуше, чим је сео у фотељу шефа државе, за разлику од својих претходника, приграбио готово све дизгине власти, често кршећи устав, због чега га критикују у опозицији.

Владајућа партија правде и развоја (АКП) и мала опозициона десничарска Партија националистичког покрета (МХП) после дужег погађања постигле су договор о уставним променама, односно увођењу председничког система.

Тај предлог ће се наћи пред грађанима на плебисциту уколико га, после расправе у парламенту, на крају подржи најмање 330 од укупно 550 посланика. АКП има 316, а МХП 40 фотеља у националној скупштини, довољно да ова иницијатива глатко добије зелено светло.

У влади већ најављују да ће се референдум одржати на пролеће, највероватније крајем априла или почетком маја. Према последњим истраживањима јавног мњења, које је спровела фирма МАК, 65 одсто анкетираних грађана је рекло да ће подржати увођење председничког система.

Према предлогу новог устава, у коме се мења 20 чланова, сва власт ће убудуће практично бити у рукама једног човека – шефа државе.

Председник ће именовати министре и двојицу потпредседника, што је очигледно уступак Партији националистичког покрета која је условила своју подршку добијањем једног места. Функција премијера више неће постојати.

Шеф државе ће такође одређивати половину чланова Врховног савета судија и тужилаца и моћи ће, како се страхује у опозицији, да директно утиче на рад правосуђа. Председник ће издавати декрете, проглашавати ванредно стање и моћи ће да распусти парламент.

Према уставним амандманима број места у националној скупштини ће се повећати са садашњих 550 на 600. Спушта се и старосна граница за кандидате за посланике са 25 на 18 година живота.

Председник државе ће се бирати на пет година, с тим што на том положају може да остане највише два мандата. Убудуће он ће и даље моћи да и буде лидер или члан своје партије. Према досад важећем уставу шеф државе је морао, чим се устоличи, да поднесе оставку у партији, и да се понаша као надстраначка личност, као председник свих грађана без обзира на политичке боје.

Политички аналитичари у Анкари већ су израчунали: после промене устава Ердоган би могао да остане на власти све до 2029. године. Како се најављује, он садашњи мандат који је започео средином 2014. године неће прекидати пошто је изабран по старом уставу, само ће тражити већа овлашћења.

Према томе, Ердоган ће први пут по новим параграфима бити биран тек 2019, а други пут 2024. године. У сваком случају он ће обележити почетак 21. века у Турској пошто је досад три пута био и премијер.

Водећа опозициона Републиканска народна партија није желела, како у њој истичу, да учествује у „увођењу диктаторског система”, односно „владавине једног човека – Ердогана”. Председнички систем ће, како се страхује, изазвати још дубље поделе на политичкој сцени земље.

Ердоган ће и даље бити на челу само једне политичке опције, происламистичке, а не као досадашњи председници – надстраначка личност, упозоравају у опозицији.

Прокурдска Народна демократска партија, иако је трећа по снази странка у парламенту, остала је по страни припрема уставних промена, напросто је бојкотована пошто њу у влади оптужују да подржава „терористе и сепаратисте”.

У њој страхују да ће даље учвршћивање позиција председника Ердогана још више отежати положај 15 милиона припадника тог древног народа који без успеха деценијама покушавају да се изборе за већа економска, политичка и културна права.