Функција милитарног ума

Тридесетог априла 1999. године, Јулија, Оливера и Мирослав – деца од својих десет, дванаест и тринаест година, нашла су се крај моста извише реке Лим (Мурино – Црна Гора), када је НАТО пројектил разнео камену ћуприју и на месту их усмртио.

Могла су то бити и деца која су се 11. септембра 2001. затекла у њујоршким кулама како би посетила радно место својих родитеља. Могла су то бити и деца која су прошлог месеца последњи пут корачала улицама гранатама засутог Алепа. Могла су то бити и деца коју су 13. новембра 2015. родитељи повели на рок концерт у париску дворану Батаклан…

Логика милитарног ума третира људе као цифре. Децу, такође.

Јулија, Оливера и Мирослав кренули су тог 30. априла 1999. у оближњу продавницу да купе бомбоне, или хлеб, или брашно за колаче, или било шта друго... Дан је био ведар, како то обично бива у пролеће, а троје деце ни слутило није да им је шетња од куће до продавнице последња у животу.

Неки минут раније, далеко од места Мурино, на НАТО разарачу укотвљеном у водама Јадрана, НАТО службеник је припалио цигарету, а можда и није, можда је преузимао смену, а можда се његов радни дан ближио крају – свеједно.

Тек, дохватио је џојстик какав обично користе деца када играју видео игрице, рутински стиснуо црвено дугме и погледом, као и обично, испратио путању тачке на екрану. Све до тренутка када се тачка расплинула у горњем делу монитора, испод натписа ,,Мурино”.

Био је то мануелни посао који је НАТО службеник обављао по команди, ревносно, свакога дана. Да ли је икада сазнао за колатералну штету (каква монструозна НАТО синтагма), коју је причинио тог априлског дана у Црној Гори?

Можда јесте, а можда и није. Из његове перспективе само је обављао уобичајени, досадни и рутинизовани посао за који је био плаћен. Уосталом, логика милитарног ума не познаје емоције. Једино за цифре зна.

Ипак, седамнаест и више година касније, тачније ових дана, један Американац се емотивно истраумирао угледавши таблу са антинатовским написом „Децу вам нећемо опростити“. Обилазећи Црну Гору овај се Американац у једном моменту гневно запитао – ко се дођавола усуђује да поставља овако опскурне табле диљем будуће чланице НАТО савеза?

Одакле некоме право да критикује моћну Алијансу?

Не, иза тога не могу стајати локални људи. Пано је сасвим извесно подметнут са стране! Руси вероватно. Тако је некако резоновао Мајк Тарнер – конгресмен, НАТО лобиста, ватрени заговорник приступања Црне Горе НАТО-у, малочас поменути Американац кога је узрујала табла са написом „Децу вам нећемо опростити“.

А да ли је Тарнер могао резоновати друкчије – рецимо као човек кога би узнемирујућа порука нагнала да положи цвеће на гробове несрећне деце изгинуле од НАТО пројектила?

Није, јер један технобирократски ум може резоновати једино као аутомат руковођен здруженим логикама профита и милитарног ума, што значи да у антинатовском паноу једино може видети заверу „илегалног финансирања напора у циљу подривања подршке јавности за прикључење Црне Горе НАТО-у”.

Наравно, друкчије мишљење, друкчији антинатовски став грађана, милитарни ум не признаје. „Зато друкчије мишљење треба зауставити”, љутнуо се амерички НАТО лобиста.

Тарнера није узнемирило подсећање на изгинулу децу, будући да изгинули од НАТО пројектила са осиромашеним уранијумом за милитарни ум представљају тек пуку колатералну статистику. Тарнера је узнемирило нешто друго, нешто што далеко опасније подрива интересе НАТО-а.

Узнемирила га је чињеница да се неко у држави Црној Гори, чија се власт не питајући грађане одлучила на приступање НАТО-у, дрзнуо да критикује милитарни НАТО ум. Штавише, да му још и припрети како му децу неће опростити. Слично понашање се у данашњем квазидемократском свету не опрашта.

Функција милитарног ума састоји се управо у разарању демократских тековина које су прогресивни људи мукотрпно изграђивали стотинама година уназад. Лобисти који раде за новац утичу на политику влада, а владе заобилазе грађане приликом доношења крупних одлука.

И не односи се милитарни ум искључиво на НАТО и ИД. Односи се на свако недемократско наметање одлука мимо слободно изражене воље грађана, а у интересу глобалних корпорација, алијанси, савеза...

Размислите о томе док будете читали бујицу афирмативних написа о предностима уласка Србије у НАТО, нужностима увоза генетски модификоване хране, приватизацији јавних добара...

Социолог