Џихадистички епитаф за Фидела Кастра

Најпоразнији епитаф Фиделу Кастру, који би, колико и САД, морао забринути Русију, јесте вест да Исламска држава (ИД) све више присталица осваја на Тринидаду и Тобагу. Џихадизам не успева само под негостољубивим сунцем Блиског истока, него и у карипском острвљу чијој топлоти туристи хрле замишљајући га као тропски рај, превиђајући то да њега, као и хришћански Онај свет за блажене, махом настањују тешки сиромаси, али још неослобођени земаљских мука и стога подложни проповедницима екстремизма.

Некада, њихове су уши биле отворене за латиноамеричког јеванђелисту комунизма, Кастра. За разлику од његовог најславнијег доба, на Карибе, у америчко задње двориште, више не продире сан о левичарској утопији, с њим и утицај Москве, па и њене нуклеарне бомбе, какве је накратко Кастро примио у своју домовину. Најогорченији и најрадикалнији данас не покушавају да преузму црвени барјак Ел Командантеа, под којим је и све мање умеренијих Латиноамериканаца, већ се сврставају под црну заставу „калифата”. Она им је путоказ за бољи свет – какав покушавају да створе, немало њих као борци у Сирији и Ираку – или пропусница за онај најбољи, који чека с друге стране живота.

Губитак инспиративности за глобалне превратнике, какву је представљала као стожер СССР-а и комунистичког покрета, Русију наизглед не би требало да брине у часу тријумфа у Сирији, где је први пут након Хладног рата показала снагу ван непосредног окружења, сломивши планове Америке. Сиријски председник Башар ел Асад је, уз непроцењиву помоћ руске авијације и шиитских милиција из региона којима га је ојачао Иран, преузео контролу над Алепом, главним упориштем побуњеника. За тај успех се чини да у засенак баца губитак Палмире, коју је опет преотео ИД. Али, и тај пораз и победа у Алепу подједнако означавају слабост руског штићеника Асада и ограниченост моћи Русије у Сирији, па и шире. Ма колико се Москви – након сузбијања проамеричких снага у Сирији, успона њој сродног Доналда Трампа у САД и сличних, антилибералних партија у Европи – додељивала улога победника у новом Хладном рату, Русија још није показала ни војну, а камоли друге врсте моћи каквима је Вашингтон држао свет под својом паском откако се распао СССР.

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ