ГМО нови изазов на путу Србије ка ЕУ

Србија је једина држава у свету у којој су 134 општине (од постојећих 169) једногласно донеле одлуку о усвајању декларације против увоза, узгоја, прераде и промета генетички модификованих производа и производа од ГМО. То ни у једној држави у свету није урађено, да легитимни државни локални органи у четири петине случајева, независно од разнородности, политичке припадности различитих одборничких група, покрета грађана, кажу да су против тога. Према томе, Влада и Скупштина Србије немају право да било шта мењају у Закону о ГМО без референдума ”, изричит је Миладин Шеварлић, професор Пољопривредног факултета, коментаришући став да Србија има обавезу да буде чланица Светске трговинске организације пре уласка у ЕУ, а да то чланство повлачи и измене Закона о ГМО.

Мада Игор Новаковић из ИСАК фонда наглашава да нас укидање апсолутне забране генетски модификоване хране коју садржи наш закон не би спречило да уведемо „друге врсте ограничавајућих фактора који ће ефективно спречити промет ГМО”, Шеварлић је ипак против измена поменутог прописа.

„Ни у којем случају не треба мењати Закон о генетички модификованим организмима у Србији, независно од чина отварања поглавља. А када буде и ако буде дошло до затварања поглавља и придруживању Србије ЕУ, у шта врло мало верујем у догледној будућности, онда се о томе може разговарати. Треба имати у виду и да наш закон о ГМО штити нашу пољопривреду од узгоја ГМО који није у ингеренцији СТО и не може да буде предмет законских измена, чак и кад се буду затварала поглавља”, наглашава наш саговорник.

„Случај ГМО” је, заправо, само сликовити приказ једног од сијасет политичко-економских изазова који се намећу на путу отварања и затварања поглавља у преговорима са ЕУ.

А с обзиром на то да смо и пре неколико дана били сведоци политизације и незадовољства који су обележили међувладину конференцији у Бриселу, на којој је Хрватска упалила „црвено светло” за поглавље о образовању и култури, опет се наметнуло питање – који све проблеми чекају Србију на путу евроинтеграције.

Условљавање појединачних земаља чланица омогућавају правила о одлучивању о питањима проширења у ЕУ. Те одлуке се доносе једногласно, али би земље требало да постављају само питања која се односе на правно наслеђе и стандарде ЕУ, што, нажалост, није увек случај.

Иако је на питање о томе шта све може бити „камен спотицања” тешко одговорити у овом тренутку, будући да се многе могуће препреке не могу ни претпоставити, ипак се начелно може рећи да ће за Србију, како сада ствари стоје, најзахтевнија бити поглавља 31 (о спољној, безбедносној и одбрамбеној политици), 30 (о економским односима са иностранством), 27 (о животној средини)…

Притом, не би требало заборавити ни она „кровна” поглавља која су већ отворена – о нормализацији односа са Косовом, 23 (о правосуђу) и 24 (о правди, слободи и безбедности) – а која у сваком тренутку могу да зауставе целокупне преговоре о приступању ако Брисел оцени да земља не испуњава предвиђене критеријуме.

Нашој јавности готово да није потребно објашњавати да се у вези са спољном политиком очекује од Србије да се придружи санкцијама ЕУ против Русије. На ту обавезу не само да веома често указују европски званичници, већ се и у годишњем извештају Европске комисије наводи да је Србија обавезна да се прогресивно усаглашава са ЕУ у овој области.

Иначе, наша земља се у овој години усагласила са 14 од 22 спољнополитичке декларације које је донела ЕУ. Према анализи о усаглашавању са декларацијама ЕУ ИСАК фонда, од осам декларација које Србија није прихватила, шест се односи на рестриктивне мере против Русије због кризе у Украјини и ескалацију насиља у Сирији. Поред тога, није усвојена ни декларација која се односила на Кину, а тицала се амбиција те земље у Јужном кинеском мору, а ни декларација у вези са председничким изборима у Конгу.

Указујући да је реч о тренду од 2014. године, од избијања конфликта у Украјини, Новаковић истиче да ће Србија, пре или касније, морати да се усагласи са свим декларацијама, „јер је то један од сигнала да држава кандидат за чланство прихвата вредности, циљеве и интересе ЕУ”.

Он, поред тога, указује и да у ЕУ не разумеју сви контекст у којем се налази Србија и да „њихово тумачење наших поступака полази од њихових националних интереса, те да вероватно неки од њих постављају питање како ће се Србија понашати у неким другим случајевима кад постане чланица ЕУ”.

Иако поглавље 30 изгледа лако, за Србију усаглашавање у овој области, како оцењује Новаковић, ипак носи неколико политичких изазова. Један од њих је улазак у СТО пре уласка у ЕУ. С тим у вези, он наглашава да је 99 одсто припрема за улазак у ту организацију већ завршено.

Објашњавајући и да свака од држава чланица СТО има право да отвори преговоре с кандидатом како би се ускладиле неке ствари и да ми тренутно билатералне преговоре нисмо затворили с Бразилом и Украјином, он наводи да то представља и политички изазов.

Кад је реч о Закону о ГМО, Новаковић истиче и да СТО „забрањује апсолутну забрану трговине производима за које није прецизно утврђено да ли су штетни или не”, односно да свака држава мора оставити могућност трговине и тим производима.

Како онда решити то питање?

„Ми као држава можемо, такође, да забранимо промет, али морамо да укинемо апсолутну забрану ГМО уведену Законом из 2009”, објашњава Новаковић, додајући и да је ЕУ прошле године увела регулативу која даје право државама чланицама да због социоекономских разлога забране трговину одређеним производима.

„Дакле, и ми имамо право да уведемо такав систем којим ћемо потпуно ограничити трговину производима који садрже ГМО, због специфичних услова који су у Србији, рецимо ставови становништва”, оцењује Новаковић, уз нагласак да се ниједног момента не поставља питање садње и гајења производа ГМО, односно да ће „та забрана остати, ма шта да се промени”.

Друга дилема у вези с поглављем 30 јесте обавеза Србије да одустане од споразума о слободној трговини са Русијом кад приступи ЕУ. Када земља приступи ЕУ не може да задржи споразуме о слободној трговини које је самостално склапала, већ мора да се прикључи мрежи спољнотрговинских споразума Уније, као део јединственог европског тржишта.

За разлику од претходно поменута два поглавља у преговорима са ЕУ, оно под бројем 27 – за које је пре неколико дана Стана Божовић, државна секретарка у Министарству животне средине и пољопривреде, изјавила да Србија очекује потврду Брисела да може да га отвори без додатних услова – захтевно је из другог угла. Процењује се, наиме, да ће за увођење европских еколошких стандарда бити потребно највише времена и новца, да треба уложити чак око 10 милијарди евра и да ће за планиране послове, према оцени упућених, бити потребне чак две и по деценије.