Правосуђе је у дубокој кризи

Миодраг Мајић, судија Апелационог суда у Београду, један је од четири овогодишња добитника награде „Витез позива” коју додељује невладина организација Лига експерата. Награду је, како су образложили чланови жирија када су му је уручивали, заслужио јер је у протеклим годинама одговорним и професионалним радом и моралним и савесним поступањем показао да универзалне вредности и „витешке” врлине нису ишчезле у друштву са урушеним вредносним системом.

У разговору за „Политику”, Мајић говори и о положају судија, али и о томе да ли нам је неопходна нова реформа правосуђа.

Шта за вас, а шта за српско правосуђе значи ова награда?

Додељивањем награде, учињена ми је изузетна част. И то не само због тога што је мало судија ову награду добило, већ и због чињенице да њени досадашњи лауреати из осталих бранши представљају друштво у којем је ласкаво бити. Реч је о најеминентнијим представницима различитих професија. Свакако ми годи што сам се, неочекивано, обрео међу њима. Са друге стране, нисам сасвим сигуран какав ће значај ова награда имати за српско правосуђе. Награду додељену судији бисмо свакако могли видети као подстрек судијама да се пробуде из вишедеценијске обамрлости и започну са освајањем слободе. Нажалост, нисам сигуран да ће бити остварен такав ефекат. На додели награде било је најмање судија. То се може тумачити двојако. Или ме колеге бојкотују, сматрајући да је нисам заслужио, или пак избегавају присуство на скуповима који су у овом тренутку од политичара изричито или прећутно оцењени непопуларним. Иако би требало да је обрнуто, више ме забрињава друга могућност. А и чини ми се реалнијом.

На шта сте мислили када сте приликом доделе награде рекли да је правосуђе „вишедеценијски талац различитих политичких воља”?

Правосуђе је, и након што смо се определили за његову формалну независност, на основу реалних односа снага у друштву, али и доминантних културних стремљења, ипак, све до данас, остало дубоко зависно од оних који имају стварне полуге моћи. Основну карактеристику оваквог стања представља осећај страха и угрожености од оних који су у могућности да одлучујуће утичу на судбину судија. Реч је о представницима извршног, политичког апарата. Но, овакав систем одржава се уз здушну помоћ самих судија, или барем једног дела њих. Најчешће је реч о онима који су изабрани уз најјаче политичке везе, без стварних референци, са лошим просеком, чији је једини квалитет беспоговорна оданост сваком новом политичком газди. Да ствар буде гора, такве колеге се неретко промовишу у правосудне руководиоце који онда, са ових места, обављају поверене задатке али и „дисциплинују” правосуђе за рачун политичара који су их задужили. Тако долазимо до онога што често наглашавам – да су за судије неретко много опасније саме судије него политичари.

Какво је правосуђе у Србији?

Оно је у дубокој кризи. Највидљивије манифестације овог стања представљају недостатак независности, али и готово безнадежна неефикасност. Редовним путем, данас је готово немогуће у разумном року решити одређени проблем користећи правосудне механизме. То зна свако кога је мука натерала да се упусти у парницу или пак, ко је у неком иоле озбиљнијем кривичном поступку, суђење чекао у притвору. Док је проблем ефикасности и могуће решити адекватнијом мрежом судова, бољом организацијом и једноставнијим процесним формама, проблем са независношћу је далеко комплекснији. Овде ће бити потребно много више времена и неколико генерација које би биле школоване, васпитаване али и оцењиване по сасвим другачијим стандардима од ових које данас познајемо.

Да ли му је потребна реформа и каква?

Највећи проблем свих досадашњих реформи није у томе што су биле неуспешне, већ у томе што су „потрошиле” идеју реформе. А реформа је данас можда још и потребнија, само се нико још дуго неће усудити да предузме корените захвате, баш због пређашњих искустава. Она би овога пута морала да се ослони на искуства стварних, а не партијских стручњака, да обухвати реформу образовања, начина избора судија, али и њиховог даљег континуираног професионалног усавршавања. На првом месту, потребно нам је промовисање нове судијске етике.

Чланови Удружења Цеприс, међу којима сте и ви, најблаже речено, сусрећу се са невероватним ситуацијама. Зашто је то тако? Коме смета струковно удружење?

Смета истим онима којима смета и стручно и јако правосуђе и којима стање зависности одговара. Цеприс је основан са идејом да стручни људи понуде сопствено виђење излаза из овог ћорсокака. Дакле, не јалову критику, већ конкретна решења. Нажалост, од почетка, оваква понуда није наишла на добродошлицу, о чему сведоче многобројни примери притисака којима су били изложени чланови Цеприса, који не могу представљати случајност.