Борба косовских плетиља

Ткаље, везиље и плетиље из Удружења „Сабор” у Косовској Митровици и „Јефимија” из Велике Хоче страхују да ће ускоро седети скрштених руку. Ове марљиве жене, које се боре за очување српске традиције, суочавају се са големим проблемом – недостатком материјала за рад.

Предиво, платно, гајтан, срма, шифон, дамаст само су део онога без чега се не може. Од оснивања 2001. године удружења никада нису била у тежем положају. Истина, чланице су се увек уздале у својих десет прстију, као и у дар за израду рукотворина, које се овде с колена на колено преноси. Значајна је била и помоћ донатора, али те помоћи више нема.

„Сабор” и „Јефимија” повезани су истом, неизвесном судбином, а свако удружење носи своје бреме невоља. Тако жене из Велике Хоче већ одавно немају простор за рад. Напуштена фабрика „18. новембар”, која је била њихова радионица, претворена је у месару.

– Упоредо са плетењем и везом, обучиле смо се за производњу папира, а за то је била заслужна Јудит Брант, Немица, која се бавила хуманитарним радом – прича Весна Маниташевић, председница „Јефимије”.

Овај посао трајао је до 2005. године, а од тада до данас сналазе се како знају и умеју. Циљ је да своје ручне радове представе и продају. Од зарађеног новца купују материјал, па – „Јово-наново”. Удружење је некада имало 80 жена, а сада их је 10.

– Услови за рад су тешки, није лако запутити се у набавку, а камоли одазвати се на продајну изложбу. Пут је далек. Само до Косовске Митровице потребно је два и по сата вожње – каже Весна која је искусила сву тежину живота у енклави.

Овај крај познат је по производњи најбољег вина и меда, а Маниташевићева је за припрему националних јела „побрала” и награде.

И Удружење „Сабор” води битку. Највећа је она за Народну кухињу у Косовској Митровици. Од када је италијанска хуманитарна организација CAV престала да помаже најугроженијима задатак су преузеле чланице „Сабора”. Оне свакодневно припремају ручак за 60 избеглица из Хрватске, од продатих рукотворина плаћају месечну кирију за простор у коме је смештена кухиња, као и такси превоз за кориснике помоћи који су удаљени седам километара од града.

– Због нагомиланих трошкова не претекне новaц за набавку материјала за рад. А, кад бисмо имале од чега, радиле бисмо даноноћно, као што смо и навикле, и уз лампу на гас због честих искључења струје – каже Миланка Ордић, председница „Сабора”. Ордићева је једна од 26 жена, коју су као радницу правосуђа, ухапсили 17. марта припадници Унмика. Дан пре хапшења била је у „Прогресовој” галерији у Београду где је на изложби коју је организовала принцеза Катарина Карађорђевић представила радове.

– Богатија сам и јача за једно горко искуство. Ово је тек почетак борбе за очување идентитета и традиције коју ћу свом снагом да наставим са мојим колегиницама из удружења – рекла је Миланка после изласка из приштинског затвора.

Они који су имали прилику да радове ових жена виде на изложбама нису остали равнодушни и признаће да кроје најлепше српске ношње и плету надалеко познате гњиланске чарапе, а о косовском везу да се и не говори. Међу везиљама посебно се истиче најмлађа Наташа Јаргић (13). Чим школско звоно огласи крај часа Наташа сврати у удружење, да макар један цветић извезе, па онда трчи кући да заврши домаћи задатак.

– Жао ми је што због недостатка основних средстава за рад удружење не прима нове чланове – прича Миланка, напомињући да је намера „Сабора” да обучи што више жена за рад на разбоју, али и многим другим традиционалним занатима како би прошириле производњу.

Многи би могли позавидети женама у „Сабору” и „Јефимији” на њиховој храбрости да истрају у свом науму и очувају вековно благо, али је још увек мало оних који су у стању да им у њиховом раду помогну.