Ти си ћерко татин син

Поводом текста „Нема више мушко и женско“

Имам потребу да реагујем на перфидне лажи, извртање чињеница и теорије завере које износи Миша Ђурковић у свом тексту „Нема више мушко и женско“ („Политика“ 15. децембра), како би пре свега застрашивао читаоце од пошасти „идеологије хомосексуализма“, која долази са злог Запада.

На почетку текста аутор спомиње неколико пошасти, између осталог еутаназију у Белгији и Холандији. Наравно, неко ко живи у држави где се још увек сматра да се код лекара не иде без 50 евра мита, може да замишља како лекари убијају људе по свом нахођењу и то називају еутаназијом. Холандија и Белгија су правне државе, у којима се поштују закони, и еутаназија се може извршити само у случајевима када је пацијентова патња неиздржива и нема шансе за побољшање, где еутаназију тражи сам пацијент, и то више пута (а пацијенти који су под утицајем других, или под утицајем дрога или психички болесни не могу да траже еутаназију). Еутаназију морају да одобре минимум два независна лекара, малолетни пацијенти старији од 12 година могу да траже еутаназију, али уз одобрење родитеља, само под наведеним условима. Тако да депресивна особа нема права на еутаназију, као што тврди Миша Ђурковић у свом тексту.

Поред ове, Ђурковић истиче још једну пошаст: транссексуалност и „промену гениталија“. Хируршко усклађивање пола врше лекари и читава процедура није нимало једноставна, тако да иза те одлуке не стоји лични хир, нити особа којој је досадно да буде, на пример, мушког пола, па закуца на врата хирурга и каже, мени је досадно, волео бих сада да будем мало женско… сеци. Процедура траје око годину дана, некада чак и три, и подразумева пре свега психијатријску анализу и одлуку, затим укључивање ендокринолога и хормонску терапију. Хируршка интервенција долази на крају. Читав тим лекара стоји иза овог процеса којим се лечи родна дисфорија – поремећај родног идентитета, када је особа заробљена у погрешном телу. Тако да се не може говорити о жељи „да што више особа постане трансродно“, чиме аутор гази у поље теорија завере јер се трансродним не постаје, већ или јеси или ниси. Оно што свакако постоји и на чему се активно ради јесте редефинисање родних улога.

Како се у тексту примећује, Ђурковић је уплашен да нови трендови који долазе са Запада покушавају да униште мушкарце и жене, те би се требало плашити и књиге „Пружите детету сто могућности уместо две“ у издању „Креативног центра“. Тешко је у патријархалној средини причати да су поделе на мушке и женске играчке, мушка и женска понашања, мушки и женски посао… превазиђене и наравно да ће доћи до реакција као што је Ђурковићев текст. Мора да се зна, мушкарци би требало да буду снажни, моћни, насилни и да у свом власништву имају жену која је слаба, немоћна, повучена домаћица која кува, пере, пегла и рађа… Као што би рекле клерофашистичке организације, „он да брани, она да рађа“.

Али хајде да се упитамо да ли таква подела и дефиниција родних улога ствара срећне и задовољне појединце. Да ли мушкарци заиста уживају да буду снажни, јаки, доминантни ратници, главе породице који издржавају жену и децу, а жене домаћице које зависе од добровоље свог мужа? Искуство нам показује да не.

Оно што је свакако приметно у тексту „Нема више мушко и женско“ јесте непознавање теме о којој се пише. Да је аутор само мало истраживао пре него што је почео да удара по тастатури, сазнао би да је мушка геј популација највећи љубитељ мачо културе, набилдованих и снажних доминантних мушкараца и да их свакако кроз „политику хомосексуализма“ не би терали да носе хаљинице, шминкају се и играју барбикама, иако у томе нема апсолутно ништа лоше.

Наметнуте родне улоге, где је мушкарац јак и глава породице, а жена слаба и слушкиња своме мужу, ствара генерације незадовољних који се у тим улогама не сналазе, али наилазе на репресију када од тих улога желе да побегну.

Све се на крају своди на поштовање личног избора појединаца, мада примећујем да наше друштво с тим личним избором има највећи проблем јер се делимо на оне који то право имају и на оне који га немају. Да ли ће неки мушкарац да се шминка и носи хаљине, а нека жена панталоне и да јаше коња, нас не би требало да се тиче! Кад су деца у питању, ако оно покаже афинитете према нечему, могу родитељи да се труде колико год желе да тај афинитет убију, али ће он свакако да избије кад-тад. И онда можемо да поставимо питање да ли је циљ да стварамо срећну децу која живе у складу са својим афинитетима или срећне родитеље који су креирали децу каква њима одговарају!

Уредник геј магазина „Оптимист”