Ti si ćerko tatin sin

Povodom teksta „Nema više muško i žensko“

Imam potrebu da reagujem na perfidne laži, izvrtanje činjenica i teorije zavere koje iznosi Miša Đurković u svom tekstu „Nema više muško i žensko“ („Politika“ 15. decembra), kako bi pre svega zastrašivao čitaoce od pošasti „ideologije homoseksualizma“, koja dolazi sa zlog Zapada.

Na početku teksta autor spominje nekoliko pošasti, između ostalog eutanaziju u Belgiji i Holandiji. Naravno, neko ko živi u državi gde se još uvek smatra da se kod lekara ne ide bez 50 evra mita, može da zamišlja kako lekari ubijaju ljude po svom nahođenju i to nazivaju eutanazijom. Holandija i Belgija su pravne države, u kojima se poštuju zakoni, i eutanazija se može izvršiti samo u slučajevima kada je pacijentova patnja neizdrživa i nema šanse za poboljšanje, gde eutanaziju traži sam pacijent, i to više puta (a pacijenti koji su pod uticajem drugih, ili pod uticajem droga ili psihički bolesni ne mogu da traže eutanaziju). Eutanaziju moraju da odobre minimum dva nezavisna lekara, maloletni pacijenti stariji od 12 godina mogu da traže eutanaziju, ali uz odobrenje roditelja, samo pod navedenim uslovima. Tako da depresivna osoba nema prava na eutanaziju, kao što tvrdi Miša Đurković u svom tekstu.

Pored ove, Đurković ističe još jednu pošast: transseksualnost i „promenu genitalija“. Hirurško usklađivanje pola vrše lekari i čitava procedura nije nimalo jednostavna, tako da iza te odluke ne stoji lični hir, niti osoba kojoj je dosadno da bude, na primer, muškog pola, pa zakuca na vrata hirurga i kaže, meni je dosadno, voleo bih sada da budem malo žensko… seci. Procedura traje oko godinu dana, nekada čak i tri, i podrazumeva pre svega psihijatrijsku analizu i odluku, zatim uključivanje endokrinologa i hormonsku terapiju. Hirurška intervencija dolazi na kraju. Čitav tim lekara stoji iza ovog procesa kojim se leči rodna disforija – poremećaj rodnog identiteta, kada je osoba zarobljena u pogrešnom telu. Tako da se ne može govoriti o želji „da što više osoba postane transrodno“, čime autor gazi u polje teorija zavere jer se transrodnim ne postaje, već ili jesi ili nisi. Ono što svakako postoji i na čemu se aktivno radi jeste redefinisanje rodnih uloga.

Kako se u tekstu primećuje, Đurković je uplašen da novi trendovi koji dolaze sa Zapada pokušavaju da unište muškarce i žene, te bi se trebalo plašiti i knjige „Pružite detetu sto mogućnosti umesto dve“ u izdanju „Kreativnog centra“. Teško je u patrijarhalnoj sredini pričati da su podele na muške i ženske igračke, muška i ženska ponašanja, muški i ženski posao… prevaziđene i naravno da će doći do reakcija kao što je Đurkovićev tekst. Mora da se zna, muškarci bi trebalo da budu snažni, moćni, nasilni i da u svom vlasništvu imaju ženu koja je slaba, nemoćna, povučena domaćica koja kuva, pere, pegla i rađa… Kao što bi rekle klerofašističke organizacije, „on da brani, ona da rađa“.

Ali hajde da se upitamo da li takva podela i definicija rodnih uloga stvara srećne i zadovoljne pojedince. Da li muškarci zaista uživaju da budu snažni, jaki, dominantni ratnici, glave porodice koji izdržavaju ženu i decu, a žene domaćice koje zavise od dobrovolje svog muža? Iskustvo nam pokazuje da ne.

Ono što je svakako primetno u tekstu „Nema više muško i žensko“ jeste nepoznavanje teme o kojoj se piše. Da je autor samo malo istraživao pre nego što je počeo da udara po tastaturi, saznao bi da je muška gej populacija najveći ljubitelj mačo kulture, nabildovanih i snažnih dominantnih muškaraca i da ih svakako kroz „politiku homoseksualizma“ ne bi terali da nose haljinice, šminkaju se i igraju barbikama, iako u tome nema apsolutno ništa loše.

Nametnute rodne uloge, gde je muškarac jak i glava porodice, a žena slaba i sluškinja svome mužu, stvara generacije nezadovoljnih koji se u tim ulogama ne snalaze, ali nailaze na represiju kada od tih uloga žele da pobegnu.

Sve se na kraju svodi na poštovanje ličnog izbora pojedinaca, mada primećujem da naše društvo s tim ličnim izborom ima najveći problem jer se delimo na one koji to pravo imaju i na one koji ga nemaju. Da li će neki muškarac da se šminka i nosi haljine, a neka žena pantalone i da jaše konja, nas ne bi trebalo da se tiče! Kad su deca u pitanju, ako ono pokaže afinitete prema nečemu, mogu roditelji da se trude koliko god žele da taj afinitet ubiju, ali će on svakako da izbije kad-tad. I onda možemo da postavimo pitanje da li je cilj da stvaramo srećnu decu koja žive u skladu sa svojim afinitetima ili srećne roditelje koji su kreirali decu kakva njima odgovaraju!

Urednik gej magazina „Optimist”