Неоконзервативни заокрет

Драматичне најаве о крају ЕУ, глобализације, јачању национализма и тоталитаризма преплавиле су ступце новина. У текстовима се углавном указује на јачање деснице као извор нестабилности и позива на мобилизацију против ње, али нема одговора на питање зашто јача неоконзервативизам.

Кључни актери у политичкој арени савременог света су државе, корпорације и грађани. Сви они теже јачању сопствене моћи. Капитал то чини глобалним ширењем; држава јачајући суверенитет; а грађани и цивилно друштво залагањем за демократију и људска права. Парафразирајући Денија Родрика могло би се рећи да се политичка трилема данашњег времена састоји у избору између глобализације, националног суверенитета и демократије. Све три ствари нису могуће у исто време. У најбољем случају могућа је комбинација две на штету треће.

Историјски посматрано, период од 1945. до средине 1970. обележен је савезом државе и грађана на штету крупног капитала. Држава социјалног старања је на Западу обезбедила сигурност и благостање великом броју људи, али је била маћеха крупном капиталу.

Крај ове епохе почео је побуном 1968. и економском кризом седамдесетих. Уместо савеза са државом, грађани су направили савез са крупним капиталом. Захтев за више индивидуалних слобода и мање државне регулације одговарао је корпорацијама и грађанима, али је истовремено довео у питање државни суверенитет. Држава је губила функције и моћ и многима се чинило да је превазиђена јер је мала да би решавала велике проблеме капитала, а велика да би решавала мале проблеме грађана.

Брак крупног капитала и грађана, коме су кумовали Реган и Маргарет Тачер, заснован је на двема вредностима – слободном тржишту и људским правима. Слободно тржиште је требало да донесе благостање, а залагање за људска права индивидуалну слободу. Испоставило се да та обећања великом броју људи нису испуњена и сада је наступило време преиспитивања. Да ствар буде неповољнија, све се дешава у време и у значајној мери услед јачања Далеког истока. Када се загреби испод идеолошке копрене види се да успон Кине (баш као и давнашњи успон Запада), почива на савезу државе и крупног капитала.

Победа неоконзервативизма у САД и јачање деснице у Европи, посматрано из овог угла, представљају логичан заокрет Запада у тежњи да, с једне стране, ублажи кризу легитимитета капитализма а, с друге стране, да одговори на конкуренцију с Далеког истока и тако одржи своју глобалну превласт.

Током последњих двадесет година неолиберални покушаји да се ослаби конкуренција с Далеког истока углавном су се исцрпљивали у наметању високих стандарда у производњи и мерама такозваног новог протекционизма. То, међутим, није било довољно. Криза која је погодила Запад створила је нови савез између крупног капитала и државе. Он се показао делотворан током финансијског слома 2008. године, када су велике банке и осигуравајућа друштва спасени интервенцијом државе. Но, већ тада је било јасно да је тај савез могућ само на терет грађана.

Упозорење да глобализација неће довести до тога да неразвијене земље стигну развијене, посебно у области зарада и људских права, показало се оправдано. Напротив, глобализација је створила услове за нивелисање према најнижим стандардима. Актуелни заокрет удесно, у том светлу, није ништа друго него озваничење и идеолошко оправдање тог процеса.

Погрешно је тумачити јачање деснице као побуну грађана против естаблишмента. Управо супротно, у оквиру глобалне елите, односно естаблишмента, превладала је фракција која се „побунила” против „размажених” грађана. Зато привилеговани слојеви средње класе данас чине окосницу бунта против нове деснице у нади да ће одбранити постојеће привилегије. Радници и нижи слојеви средње класе који су привилегије изгубили током неолибералне владавине немају интереса да се придруже протесту. Они су у најмању руку равнодушни, а страх од глобалног тероризма и конкуренција мигрантске јефтине радне снаге мотивише их да подрже десницу и јачање националне државе и њеног савеза са крупним капиталом.

Успону деснице погодује и то што је неолибералима, ипак, више стало до капитализма него до људских права, посебно када су прва на удару права маргиналних група. С друге стране, опасност не прети ни од праве левице која ће морати да сачека да свет постане заиста економски раван да би њене поруке постале разумљиве онима којима покушавају да се обрате.

Укратко, у годинама које следе много тога ће се, наизглед, у свету променити само зато да би све остало исто.

Професор Филозофског факултета у Београду